Prošlo je neko vreme od prikazivanja poslednje epizode serije ,,Jutro će promeniti sve“ na malim ekranima… Utisci su se slegli, mnogo ih je i raznovrsni su, pa ću zato umesto prvobitne zamisli da postavim jedan prilično obiman post podeliti svoj tekst u više tematskih celina i svako veče objavljivati po jednu. Počinjemo!
♥
Ovo što ću sada reći nije posledica posttraumatskog sindroma koji svi bivši studenti književnosti vuku sa metodičkih predmeta. Jok, nego stvarno je istina (i ljubav za Miliju koji je to istakao bar po jednom na svakoj od 991 strane metodičke Biblije) da je snaga umetnosti u njenoj univerzalnosti i svevremenosti.
Evo, na primer, ako uzmemo da pročitamo Disovu pesmu „Naši dani“, prepoznaćemo Srbiju s kraja 2018. godine u svakom stihu. Svakom. Pa, da se ne ponavljam baš previše, lepo je čovek sve i spoznao i rekao još davne 1910. Teška priča, ovo danas, prepuna malo starih malo novih strašnih pojava sa ružnim imenima kao što su diktatura, desnica, nacionalizam, rasizam, kapitalizam, patrijarhat, nepotizam… Ko i ne vidi ova strašila, ne ume da ih imenuje ili nema snage da u njih otvoreno uperi prst, vidi da mu nije dobro, da živi na ivici egzistencije, u neizvesnosti i strahu, dok mu oko glave odzvanjaju priče o biološkim satovima i trube demagoške parole. Pa su nam na sve to još kao pravim budalama uvalili i vetrenjače sa kojima ćemo da se borimo, belu kugu i crni Zapad, što je taman za sivilo po kome mladi bauljaju već godinama, a izlaz se ne nazire.
Oni koji se nisu opredelili za komercijalna zanimanja ili partijsku knjižicu kao jedini preostali važeći dokument u ovoj državi dobijaju iluziju slobode zbog mogućnosti da otvoreno izraze svoje nezadovoljstvo na društvenim mrežama i protestima, ali i ta nastojanja na kraju uvek proguta mrak, nezadovoljstvo se taloži, snaga popušta, a godine prolaze. I, jebiga, ne ide nam u prilog apatija koja preti da zavlada, ali ljudski je pognuti glavu nakon tolikog udaranja u zidove. Ljudski je i bežati u utopije kad ti je realnost ovako ružna i kad pripadaš generaciji (pritom nemam nameru da nas idealizujem ili opravdam), koja je osuđena da najlepše godine provede kao izdržavano lice na stazama birokratije. I kad u svim krugovima društva od porodice do institucija prođeš onaj poznati spektar od razumevanja do osuđivanja, u svemu tome se i ti istrošiš i izgubiš kompas, pa više ne znaš ni ko si, ni šta ti je činiti, ni koliko možeš, ni šta se od tebe očekuje, ni zašto to ne možeš da ispuniš, ni zašto si se baš skroz prepustio stihiji.
Zato nam je u jeku agresivne populacione politike pod parolom „Dosta reči, nek zakmeči“, u Srbiji, zemlji među šljivama, popovima i lopovima u kojoj je izgleda jedino rešenje za sve hleba i igara, a za mlade njoj doboš pod grlo, a njemu puška u ruke ili bar mržnja u glavu, pa da se svi tako naoružani i zaposleni na određeno vreme ili nikako lepo zadužimo do grla (ako nam je već neprijatno da nas izdržavaju penzioneri uz smehotresnu novčanu pomoć i dodatke) kod legalnih lihvara koji su nam u svakoj reklami najbolji prijatelji sa osmehom od uha do uha, pa da se zajedno na opšte zadovoljstvo otkotrljamo u neizvesno sutra zarad viših ciljeva plemenite zemlje na brdovitom Balkanu, praveći živi zid između nje i bele kuge, kako kaže parola, ćutanjem i beslovesnim koćenjem, a bome i ostajanjem u rodnoj grudi po svaku cenu, i čuvanjem tradicije i vere od zlih spoljašnjih sila, serija „Jutro će promeniti sve“ došla kao neočekivano buđenje iz letargije i legla nam je, što se kaže, kao šamar budali.
Serija govori o životu mladih ljudi u Srbiji danas. U 39 dvadesetpetominutnih epizoda (izuzev prve i poslednje koje traju nešto duže) prikazane su životne priče četvoro mladih koji se, zagazivši u cetvrtu deceniju svog postojanja, da upotrebim floskulu koja danas doduše ne znači ništa, nalaze na „životnoj prekretnici“ (a možda bi najpoštenije bilo citirati Ahmeta Nurudina sa onim „Čovek je još mlad da bi imao želja, a već star – čitaj sputavan, pa istrošen – da ih ostvaruje“). Međutim, različite okolnosti onemogućavaju ova četiri lika (Filipa, Anđelu, Sašu i Ljubu) da trasiraju svoje životne puteve i pronađu postojana životna uporišta, pa smo kroz jednu gotovo necenzurisanu i razgranatu priču o izgubljenim generacijama dobili poprilično surovu i realnu sliku stvarosti. „Jutro će promeniti sve“, ironična parola onih koji nemaju stvarno rešenje i osnovanu nadu, upravo nam priča o tome šta se dešava kad kriza nastupi u godinama kada bi trebalo da je sve određeno, rešeno, kad se od nas mnogo očekuje, a mi neobjašnjivo tonemo sve dublje sa sve manje slamki na vidiku i sve manje onih koji bi naše probleme razumeli.
Kako je ova apokrifna tvorevina dospela na Bastion, evo ne znam bogomi, ali to je zasigurno nešto najbolje što mu se desilo u poslednjih 100 godina, a i nama. U početku mi je jako smetalo što je serija formatirana minutažom predviđenom za sitkom, jer drama je drama i treba joj vremena da se razvije, da uvuče u priču, a ne da vrhunac dramske napetosti bude panika gledalaca pred iskakanjem onog reklamnog bloka predvođenog Bregom na kraju epizode. Međutim, iako i dalje verujem da bi duže epizode bile bolje rešenje i da su možda blago naškodili seriji tolikim seckanjem, lepo su oni to izgurali i gađali su u centar, što je uostalom i jedino bitno (a i ko zna koji su ih tehnički razlozi poterali na takvo rešenje). Odabir muzike u seriji je jako lep i odlično prilagođen tematici (jedino su me za srce ujeli što nije bila istoimena pesma Indeksa), ali uživala sam svakako, baš su nas vratili u neka lepša vremena za svakog, a naročito za mlade.
Baš je efektno što serija počinje dolaskom, a završava se odlaskom. Putovanje je metafora izgubljenosti, potrage za smislom postojanja i boljim životom. Uopšte, likovi su u seriji konstantno u pokretu, menjaju se, sastaju i rastaju, upoznaju sebe i svet oko sebe kroz različite susrete i situacije, a emocije gledalaca se konstantno smenjuju od ljubavi i razumevanja do ljutnje na svakog od njih. Filipov povratak iz Amerike okuplja staru ekipu i, nakon što na početku odvojeno pratimo njihove priče, kako serija odmiče, životne sudbine junaka se sve intenzivnije prepliću, a njihovi odnosi se usložnjavaju. Na početku ne postoji iskrena i otvorena komunikacija među prijateljima, do te mere da niko ne zna da je Ljuba beskućnik, Filip frustriran, Anđela prolazi kroz krizu identiteta, a Saša depresivna. Tek postepeno, likovi se otkravljuju, zbližavaju i kultnom scenom ispovedanja u kolima u povratku iz Novog Sada započinju sve intenzivnije i iskrenije otvaranje jedni prema drugima. Sviđa mi se što junaci nisu idealizovani i nije predstavljeno samo njihovo „stradanije pod društvenim jarmom“. Ne, svako od njih prikazan je sa svim svojim vrlinama i manama, snagama i slabostima i svako od njih je dete svog vremena, što će reći tragikomična figura. Mora da se konstatuje i da su svi glavni glumci, Nikola Rakočević, Isidora Simijonović, Jovana Stojiljković i Andrija Kuzmanović carski obavili svoj posao, kapa dole.
♥
Toliko za danas! Ostavljam vas da uživate uz divnu istoimenu pesmu Indeksa, a nastavak priče o junacima serije ,,Jutro će promeniti sve“ sledi sutra, na istom mestu, u isto vreme!
Čujem, vidim, govorim... 