Jutro će promeniti sve: slučaj Anđela

Dođosmo i do poslednjeg člana fantastične četvorke! Za one koji su se sada uključili u moju analizu serije ,,Jutro će promeniti sve“, ostavljam linkove da nadoknade propušteno: Čemu to, Filip, Saša, Ljuba a mi nastavljamo sa redovnim programom. Dakle, na red je došla Anđela, za mnoge najkompleksniji lik u seriji, a njena priča je možda i najtragičnija. Imala je pažljivo isplaniran i do tančina razrađen plan za budućnost – stabilnu vezu i sigurnu karijeru (ostaje da se razmisli koliko je to bila njena volja, a koliko se povinovala tuđem uticaju kao i svako poslušno dete od koga se očekuje mnogo, a malo se osluškuju njegove želje).

Međutim, kao i kod Filipa (što je potpuno logično, jer mlade uzdanice trpe najveći pritisak zbog očekivanja okoline, pa kad puknu, obično puknu u paramparčad), kriza kreće upravo u momentu kad se sve kockice poslože, a osobu bez jasne motivacije i mogućnosti da svoj problem artikuliše preplavi osećaj  nedovršenosti, neiživljenosti, teskobe i kalup u koji je smeštena postaje joj tesan i mora da se izbavi iz njega. Nakon raskida, Anđela kreće u preispitivanje svoje ličnosti, osvešćuje i oslobađa svoju potisnutu, rekla bih, biseksualnost. Kako joj se prevazilaženje tabua uslađuje, tako joj i postupci bivaju sve riskantniji, pa sa studentima ulazi u seks, droga i rokenrol priču, bez obzira na potencijalnu opasnost da zbog toga izgubi posao.

Fotku možete pronaći na x

Osim toga, oslobađa se i u odnosu sa ljudima, pa nakon što je na početku bila pravi beskičmenjak koji ni piće ne ume samostalno da izabere, kroz seriju se postepeno sve više osnaživala i zauzimala za sebe, ali nakon što joj to ipak nije donelo nikakav boljitak, nastupili su lomovi, čiji smo vrhunac imali priliku da vidimo u epizodama sa supermarketom (gde je posebno potresan onaj deo kada pokušava da pozove bilo koga na večeru, a niko joj ne dolazi, kako se obično i potrefi u trenucima čovekove najveće usamljenosti) i sa psovanjem Mladena, mladog partijskog poslušnika sa sumnjivom diplomom koji je potpuno neosnovano postavljen na mesto asistenta za koje se ona godinama pripremala (pritom ne branim ideju o zapljunutom mestu, samo konkurencija treba da bude lojalna i konkurs pošten, a to kod nas ne može da bude, kako god da okreneš).

Ispoljavanje „agresije“ oličava njenu nemoć da aktivno učestvuje u usmeravanju svog života, bilo na poslovnom ili emocionalnom planu. Kao što i sama u jednom trenutku rezignacije konstatuje, ceo život su je ljudi tapšali po ramenu, a kada je došao trenutak da se neko istinski založi za nju, svi su se povukli. U ljubavi Anđela takođe nije imala mnogo sreće, pa su u njenom slučaju rastanci raznih vrsta bili nekako najdominantniji na različitim životnim planovima. Mislim da je zapravo i u odnosu prema sebi i u odnosu prema drugima najviše koštalo prećutkivanje, nakon kog je iskrenost prema sebi donela krizu identiteta, a otvorenost prema drugima doprinela je povređivanju i razilaženjima različitih vrsta.

Serija „Jutro će promeniti sve“ jedan je od retkih primera u domaćoj kinematografiji u kome se otvoreno izašlo iz heternormativnih okvira u prikazivanju seksualnosti i mislim da je to za svaku pohvalu. Eh, sad, o samom načinu predstavljanja gej populacije u seriji može se diskutovati, jer Darija je očigledno neko kome je eksperimentisanje sa devojkom samo faza u odrastanju (kao u pričama o američkim sestrinstvima), dok Marta ne želi otvoreno da prizna svoje opredeljenje (što je donekle razumljivo s obzirom na balkanski mentalitet kojim je okružena, ali nije u redu prema Anđeli da joj partnerka vezu sa njom doživljava kao svoje noćno pretvaranje u mister Hajda). Ni za Anđelu nismo baš sigurni da li je odlučila da se prepusti potisnutoj seksualnosti ili je i kod nje u pitanju samo faza u kojoj se nakon zasićenja svime što je sačinjavalo njen dotadašnji način života prosto okrenula „novitetima“ i „pokusima“ različite vrste. Ipak, uz sve ograde od opasnosti da lezbejsko seksualno opredeljenje u ovoj seriji može da deluje kao neka prolazna etapa u sazrevanju osobe, svakako je pohvalno što se bez predrasuda i marginalizacije progovorilo o LGBT populaciji, i to kroz jedan od glavnih likova i kroz sve izazove i otežavajuće okolnosti sa kojima se Anđela zbog svoje iskrenosti i otvorenosti suočila.

U nizu Anđelinih razlaza posebno je potresan  drugi rastanak sa Miroslavom, jer sa jedne strane imamo devojku koja se samostalno suočila sa bolnim razilaženjem sa načinom života koji za nju više nije imao smisla, a sa druge strane momka kome se zbog tuđe odluke život naprasno promenio iz korena, a njemu je ostalo neshvatljivo zašto je tako ispalo. Mislim da je njegova reakcija nakon što je saznao za abortus bila motivisana time što je Anđela nakon godina veze tako značajnu odluku donela sama. To svakako jeste odluka koju žena treba samostalno da donese, bez bilo koje vrste pritiska, jer se radi o njenom telu i mislim (i nadam se) da Miroslavljeva reakcija nije u suštini uperena protiv toga. Meni se čini da je ona više izazvana spoznajom da ga Anđela više nije posmatrala kao partnera sa kojim se sve deli i da on sa tim nije mogao da se pomiri. Baš tragična situacija, u kojoj oboje razumemo i žalimo, a niko nije kriv.

To je život, i to je ono sudbinsko koga ne možemo da se oslobodimo, ma koliko se trudili. I u tome je, čini mi se, i najveći dramski kvalitet ove serije, što su ljudi predstavljeni iz raznih uglova, necenzurisano, bez idealizacije, i što svaka vrsta delovanja uvek otvara novu nemogućnost i neizvesnost, ali pritom ne parališući junake, nego ih podstičući na akciju i veru u novo sutra, ma kako male bile šanse da će ono nešto promeniti. To neko tužno smejanje i mirenje sa stvarnošću na kraju serije, koje sa sobom nosi određenu svest, ali ne znači odustajanje, zapravo simbolizuje sazrevanje likova i promenu koja je morala da se dogodi u svima njima da bi nastavili sa svojim životima.

Od svih protagonista, Anđela je nekako najstoičkije, najhrabrije i uglavnom potpuno samostalno izgurala sve probleme i izazove, od abortusa i raskida, do gubljenja posla zbog partijskog aktiviste. Njen odlazak na Island, daleku zemlju o čijoj se kulturi na ovim prostorima malo zna, i to na postdoktorske studije, kao jedino preostalo rešenje, vrlo je simboličan u predstavljanju situacije u ovoj zemlji, u kojoj više ništa nije sigurno, čak ni za one koji se trude i urade sve što se od njih očekuje, pa i više od toga, te im na kraju preostaju samo doškolovavanja po belom svetu i produžavanje neizvesnosti, jer ipak je bolje biti „večiti student“ (mada se opis ove kategorije znatno promenio u poslednjih deset godina), nego nezaposlen i besposlen.

Scena opraštanja je veoma dirljiva, ali ne prelazi u neukusnu patetiku, pa predstavlja finu razdelnu tačku za polazak u neizvesnost svakog od četiri lika na kraju serije, uz jednu zrelu pomirenost sa situacijom i samim životom kao takvim, baš kao što je njihov susret na početku uz pesmu „Ima vremena za ljubav“ delovao obećavajuće i zračio optimizmom. Drugari su se okupili, pomogli jedni drugima u sazrevanju, ali na kraju svako mora sam da se suoči sa stazom koju je odabrao (iako je preostalo troje zajedno odjezdilo u neizvesnost jutarnjom maglom obavijenog Beograda, svako od njih ponaosob moraće da ponese krst svog izbora).

♥

Pričom o Anđeli zaključujemo priču o protagonistima serije, barem u vidu teksta. Jako me zanima da čujem kakvi su vaši ustisci, slažete li se da je njena sudbina najtragičnija ili se zalažete za onu da je svaka sudbina tragična na svoj način? U svakom slučaju, nadam se da ćemo priču nastaviti u komentarima. Do kraja ovog maratona o ,,Jutru“ ostale su nam još dve celine. Sutra će biti reči o sporednim likovima, temama i simbolici u seriji, a poslednja, novogodišnja deonica, biće vam sigurno najzanimljivija, videćete! Hvala vam što me pratite i čitate, do novog susreta vam šaljem lep, jutarnji pozdrav!