Četiri karnevala Apokalipse: Zašto volim drame Ljubomira Simovića?

Dok se moja robija na Filološkom fakultetu polako ali sigurno privodila kraju (ako neko misli da preterujem zato što svoje studentske dane nazivam robijom nek zaviri u cenjene odaje Filfaka, ošacuje higijenske i sve druge egzistencijalne uslove i tome doda tonu neuljudnog tretmana i činjenicu da zbog količine gradiva i kad napustiš Bastilju moraš uglavnom da sediš u kućnom pritvoru), nisam se mnogo dvoumila oko izbora teme svog poslednjeg izlaganja pred oslobađajuću presudu. Jeste da su me posle propisno oglobili, dodavši uz obavezni Pringles dokument i propratne dijagnoze poput uverenja o masteriranju (a ceo paket su nam već jednom naplatili nakon osnovnih studija) i sticanju čuvenih 36 metodičkih ESPB bodova, i jeste da mi niko do danas ne traži da ga u bilo šta uveravam i da su mi šanse da se zaposlim u školi otprilike jednake kao nekom sa otpusnom listom iz CZ-a, ali, to je sada neki drugi karneval… Hoću reći, teatar apsurda. Pardon, druga tema. Elem, odaberem ja tako da pišem o karnevalizaciji u dramama Ljubomira Simovića, pa da vidimo šta sam to sve otkrila prilikom svojih istraživanja i kako to izgleda moderni karneval!

simke
Fotografiju sam našla ovde: x

Ljubomir Simović je dramski pisac, pesnik i esejista. U našem fokusu će danas biti njegovo dramsko stvaralaštvo. Napisao je četiri drame: Hasanaginicu, Čudo u Šarganu, Boj na Kosovu (sigurno znate čuveni film iz 1989. godine koji je snimljen prema ovoj drami) i Putujuće pozorište Šopalović. E, sad, postupak karnevalizacije je zastupljen u svim njegovim dramama, ali da se ovaj post ne bi pretvorio u maraton bez kraja i konca kao onaj prethodni, ograničiću se na Šopaloviće i na njihovom primeru ću predstaviti poetiku Simovićevog karnevala. Najpre da odgovorim na pitanje, zašto karnevalizacija? Zato što karneval ima moć da depatetizuje tragediju, pa zato prikaz nesreće nikad nije tako snažan i efektan (bar ja mislim) kao kad je propušten kroz prizmu smeha. U drami koja je sasvim sigurno vrhunac njegovog stvaralačkog opusa Simović obrađuje događaje u okupiranom Užicu 1941. godine i kroz motiv rata kao krvavog bala pod maskama bespoštedno raskrinkava ljudsku prirodu.

Karnevalski ambijent

Znamo kako je čika Bahtin definisao karneval. On kaže da karneval podrazumeva oslobađanje od vladajuće istine i postojećeg poretka, privremeno ukidanje svih hijerarhijskih odnosa, privilegija, normi i zabrana i stvaralački princip obnove. U Šopalovićima se promena u poretku dešava kroz uvođenje ratnog stanja, dakle atmosfere koja je dijametralno suprotna karnevalskoj, ali ipak zadržava neke njene odlike: poništavanje pravila i gubljenje parametara, privremenost, haotičnost, igrovnu koncepciju. Međutim, ratni karneval gubi osnovni smisao, a to je obnoviteljski princip, i postaje razoran. Sama atmosfera obiluje karnevalskim rekvizitima: putujuće pozorište asocira na cirkus, a ne na ustanovu visoke kulture i njegov naziv više podseća na porodičnu zanatsku radnju. Takođe, trupa najavljuje svoju predstavu igrajući scenu iz Šilerovih Razbojnika na Rakijskoj pijaci koja je, osim što je javni prostor, pa je kao takva pogodna za dešavanja u kolektivu, mesto na kom se prodaje alkoholno piće, koje nudi beg od stvarnosti. U drami se dosta govori o jelu i piću i ugađanju telu, ali, ovakvi razgovori samo doprinose utisku ratne bede i gladi (jer hrane nema), a spasonosnu opijenost zamenjuje slika egzistencijalne zarobljenosti:

Vasilije: „Nije prag, nego obična boca! I svi smo u toj boci začepljeni! A onaj mesec gore, ono je čep!“

Takođe, brojne seksualne konotacije u delu nemaju afirmativan karakter, već se povezuju sa frustracijama i vređanjem:

Gina: „Ne bi se libila da iznese čavku na tezgu,

Pa drmaj, Drmane, i kudeljaj, Kudeline!“

Nezadovoljena seksualnost u drami doprinosi građenju inverznog karnevala. Psovke u delu nemaju obnoviteljsku namenu, već su izraz nemoći, besa i nasilja i međusobno udaljavaju učesnike karnevala, umesto da ih zbliže. Najčešće korišćena uvreda je reč „kurva“, koja, suprotno od afirmacije telesne ljubavi karakteristične za karneval, ima za cilj da žene ponizi i javno žigoše.

Luda

Još jedna od odlika karnevala je prisustvo lude. Kako ludilo podrazumeva život mimo kanonizovanih vrednosti zajednice (a znamo da je ono kao izokrenuto viđenje stvarnosti stabilna pozicija za njeno preispitivanje i prevrednovanje), ovaj fenomen se vezuje pre svega za lik Filipa Trnavca, za koga je pozorište jedini pravi život. U ratnim prilikama u svetu koji ne razume, on pronalazi spas u glumačkim metamorfozama. Međutim, kako je patrijarhalno društvo zatvorena i monolitna sredina, svaki pokušaj samostalnog osmišljavanja smatra se nedopustivim prekoračenjem, pa kad Gina izgovori reči: „Ovog bi bilo sevap okaditi“, zapravo misli da Filipa treba prilagoditi zajednici kolektivnim obredom. Svoj izlazak iz zadatih okvira Filip plaća glavom u apsurdnoj situaciji (jer,  represivnoj vlasti je dovoljan privid odgovarajuće istine kako bi sprovela svoje namere). Njegova poslednja želja bila je da mu lobanja postane rekvizit za buduća izvođenja Hamleta (na ovaj način uvodi se i luda Jorik), ali sahranjen je u neobeleženoj grobnici i zaliven krečom, što simbolizuje potpuno brisanje njegovog identiteta (znamo da se karneval poigrava sa identitetom, ali znamo i na koji način). Međutim, na jednom mestu Vasilije kaže:

„Njegova će luda glava i mrtva pronaći put od te masovne grobnice do ruke nekog Falstafa koji igra Hamleta“. Hoće reći, nije važno što je Filip fizički nestao, nastaviće da postoji kroz plemenitu ideju o umetnosti kao jedinom utočištu u destruktivnim vremenima u kojima su detronizovani sve drugi ideali i uporišta. U tom smislu, moram da citiram jedan Filipov divan iskaz:

„U ovom svetu,

u kom pretvaramo

ovcu u kožuh,

medveda u šubaru,

i svinju u čizme,

ko će učiniti,

ako nećeš ti,

da kožuh zableji,

da šubara zamumla,

i da se čizme oprase?“

Maska

Značajna komponenta karnevalskog sveta jeste fenomen maske. U tom smislu, pored pozorišne simbolike, treba primetiti i društvenu. Celokupan svet Putujućeg pozorišta Šopalović deluje kao bal pod maskama. Gina se od životne promašenosti skriva iza korita punog veša, a Blagoje iza flaše. Simka pred svetom nosi masku ucveljene udovice, a zapravo je u srećnoj vezi sa Blagojem (i njen odnos prema glumcima je licemeran). Dara je pod maskom tkačke radnice komunistička zaverenica, Sekula je kao naizgled nevin pušten iz zatvora, a okružni načelnik i njegova ljubavnica su pod maskom uglednih građana sarađivali sa okupatorom. Majcen, Drobac i Milun su, kao ljudi vrlo sumnjivog morala, postali čuvari reda i mira, a glumci su obeleženi kao prestupnici. Ovo karnevalsko izokretanje ukazuje na to da je mimikrija zapravo osnovni princip funkcionisanja društvene zajednice.

Tako je, recimo, Drobac obeležen (i doslovno, krvavim tragovima koje ostavlja), a zapravo se iza njegovog markiranog lika sakrila čitava plejada nasilnika i kompleksaša sa svim svojim nastranostima i prizemnim sklonostima. Pojedina imena takođe deluju kao maska (Milun, Blagoje), a značajan motiv su i Dropčevi nečujni opanci u kojima se prikrada žrtvama. Oni simbolizuju opasnost koja dolazi odande odakle joj se najmanje nadamo, čak i od bližnjih, naročito u opasna i nesigurna vremena. Do kraja „predstave“ svi „glumci“ će poskidati svoje maske i pokazaće nam da im ništa ljudsko nije strano.

Marginalni i žigosani likovi poput Filipa i Dropca često demaskiraju društvo i samu egzistenciju. U mimikriju spada i kreiranje takozvane veštačke stvarnosti u modernom dobu, pa kada Sofiju ošišaju ona jednostavno stavi periku i dobije pohvale kako je perika čak i lepša od njene prave kose, a Gina na jednom mestu kaže da Sofija karminiše i bradavice na grudima. Grudi su u Simovićevim delima apsolutni simbol iskona i njihovo skrnavljenje poništava i poslednje pribežište (naravno, Gina se izlupetala, ali jasno je na šta Simović aludira i opominje).

Motiv maske je dragocen i za razumevanje Dropčevog samoubistva. Kada Sofija pomene tikvu (koja je u srpskoj folklornoj tradiciji simbol plodnosti i obnove, a „fenjeri“ od tikava se vezuju za pokladne običaje), Drobac evocira uspomene na detinjstvo, ogoljava se, njegova moralna svest se ponovo aktivira i on gubi mogućnost da nastavi da učestuje u karnevalu smrti. Sofija je prepoznala lepotu u zveri, i to lepotu priče, koja je čovekov najdragoceniji dar. Kroz priču se Drobac delimično iskupljuje, ali, svestan je da ne može nastavi da živi mimo posledica svojih postupaka i da će u društvu večno biti obeležen. Stoga je, iako je simbolično pokušao da obezvredi vidovu travu nazivajući je mišjakinjom, on  nepovratno progledao i spoznao ništavilo, pa je jedini izlaz pronašao u samoubistvu, odnosno, napuštanju predstave.

Performans

Brisanje granica i izokretanje stvarnosti važne su odlike karnevala. Poigravanje između „realnosti“ i fikcije prisutno je kroz razne intertekstualne i metatekstualne momente. Svaki društveni čin ima odlike igre i performansa, pa se u Šopalovićima briše granica između „zbilje“ i pozorišta i ove dve stvarnosti se prepliću. Egzibicionističke radnje u kolektivu moraju biti viđeni budnim okom voajera da bi ispunile svoju svrhu:

„Drobac: Vješo sam one leševe na Žitnoj pijaci. Pokraj kantardžinice.

Gina: Čula sam.

Drobac: Bolje bi bilo da si viđela.“

Nije dovoljno prenošenje vesti o strahotama, već je neophodno i lično svedočenje mase da bi se obezbedio željeni rezultat – strah koji obezbeđuje pokornost. Smrt ne može više biti samo nasilna, ona mora biti izvedena kroz performans (a kreatori egzekucija, pokazalo se kroz istoriju, imaju nepresušnu maštu). Kako su sve pojave u društvu dvosmerne, gledaoce krvavim pozornicama obezbeđuje upravo ljudska priroda, to jest naslada svakom vrstom senzacije i prekoračenja.

Takođe, okupirano Užice obiluje nacističkim dekorom, od proklamacija i zastava sa kukastim krstovima do leševa, pa možemo ustanoviti da propaganda podrazumeva naglašenu teatralnost. Javno prisustvo, sceničnost i plastičnost doprinose učvršćivanju poretka i obezbeđuju njegov legitimitet u zajednici.

Značajan društveni performans je čin osramoćivanja, odnosno javnog „ubijanja“ u očima zajednice, bez čije potvrde nema ni postojanja. Sramota je veći tabu od fizičke smrti i predmet je najvećeg straha. U jednom trenutku Jelisaveta naziva građane katrandžijama. Katran (u kombinaciji sa perjem) oličava neke od najcrnjih ljudskih poriva – uživanje u tuđoj nesreći i korišćenje svake prilike da se demonstrira svoje zrno moći. Javna kažnjavanja i obeležavanja u drami su brojna, od vređanja i proklinjanja, preko sramoćenja Sofije šišanjem, pa sve do vešanja nagih leševa na Žitnoj pijaci. Ova strašila u žitu su u ratnim uslovima, koji omogućavaju čoveku da oslobodi sve svoje tabuizirane sklonosti, jedina preostala hrana za izopačeni ukus. Narod je često kolektivni paravan za ispoljavanje nepodobnih sklonosti individue:

„Dara: Treba da upamti kako narod sudi!

Gina: Koji narod?“

Biblija, folklor, jezik, humor

Da sad ovde ne bih nabrajala biblijske i folklorne motive, jer ima ih dosta, navešću samo po jedan: uporedite Dropca i Judu i razmotrite simboliku vode. Ovo su takođe momenti koji Šopaloviće povezuju s karnevalom, jer karneval potiče iz folklorne tradicije, a vezuje se za crkveni kalendar! Treba li da pominjem Simovićev sočni i slikoviti izraz? I beskrajnu duhovitost? Parafraziraću scenu u kojoj Blagoje opčinjen Sofijom kaže kako je nekad bio odličan plivač i kako je znao da pliva i kraul i „butterfly“, zatim baci flašu u reku (to jest, navodno se odriče alkolola), a Gina mu dobacuje: „Plivaćeš ti za tom flašom, Blagoje, i kraul i beterflaj!“

Karneval u drami Putujuće pozorište Šopalović ne donosi veselu relativnost sveta. On je poprište manipulacije, izopačenih ukusa i tragičnog nerazumevanja među ljudima. Ipak, umetnost, koja ne želi da privremeno oslobodi, izjednači ili preokrene, već da stoji rame uz rame sa surovom realnošću i da o njoj ispriča priču, u svim svojim oblicima ima snagu da zaleči, obnovi i osmisli i da posle svih zabluda i iluzija čovečanstva stoji kao poslednje uporište na strašnom mestu, još uvek, postojano.

Eto, to su bila neka moja zapažanja o karnevalizaciji kod Simovića. Ja ga stvarno volim i pre svega se divim njegovom poznavanju i otvorenom raskrinkavanju ljudske prirode i društvenih mehanizama, a, ako neko nije čitao pa ne zna, dela su mu i više nego duhovita, pa se sve teške istine koje je rešio da nam saopšti daju svariti! Ovaj princip se može primeniti na analizu svih njegovih drama. Ako ste u prilici, pogledajte na jutjubu snimak predstave Putujuće pozorište Šopalović iz ’86, odlično je urađena, a Gojko Šantić je tako odigrao ulogu Dropca da ćete biti pod utiskom mesec dana, garantujem! Pozivam vas da priču nastavimo u komentarima, o bilo kojoj od njegove četiri drame! Pozdravljam vas do narednog susreta i hvala vam na pažnji!

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s