Nivoi života: Nešto duboko lično

Barns je jedan od onih pisaca koji nepogrešivo privlače svojim stilom. Ne možeš da ga ne voliš. Čist, jasan, precizan, melanholičan, duhovit. Sve što treba. U pravim dozama bitter-a i sweet-a. „Nivoi života“ je jedna od „onih“ knjiga. Znate na šta mislim, iako ova rečenica budi asocijacije na reklame za uloške. Onih koje gađaju pravo u centar, pa nas raznesu na atome, pa nas opet sastave i tako u nedogled. I tema i pripovedanje i biografska pozadina, sve je nekako upereno u sam epicentar vašeg bića, pa se nemojte opirati kad bez greške stigne do tamo i počne da vas centrifugira. Neka. Sve je to za ljude. I sve to mora ponekad da se prođe. Tuge su veliki pokretači naših života, baš kao i radosti. A ona posebna vrsta, takozvana nasmejana tuga, kako ju je krstio Crnjanski, ono neobično stanje metafizičke sreće i spokoja zbog osvojene sposobnosti mirenja sa sudbinom, to je po mom mišljenju odlika najsnažnijeg umetničkog izraza. Apsolutna sinteza životnog iskustva. Tako nekako. Najbolje što iz reči može da se izvuče da se opiše neopisivo i da se iskaže neiskazivo. E, Barns je jedan od tih pisaca. I roman „Nivoi života“ je jedno od takvih dela.

 

IMG_20190204_050525

Teško je govoriti o ovom romanu. Ali, ako ništa drugo, mogu da kažem da je ovo pravo vreme da se pročita. Ružno je doba godine, pasje je vreme napolju, bljuzgavica se još razvlači, standardna februarska košava je tu, nagoveštava neke promene, ali još uvek neopipljive, i sve otprilike izgleda kao, jeste da, Deretiću Jovane, dekadencija neke književne epohe. Pa, dok se još vučemo po ovom vremenskom limbu, nije loše da se prođe kroz emocionalno čistilište. Preživeće se, u pitanju je oko 110 stranica. Roman je podeljen u tri tematske celine. U prvoj, koja se zove „Greh visine“, u fokusu pripovedanja su motivi letenja balonom i fotografisanja. Oni oličavaju ljudsku težnju ka slobodi i dosezanju višeg, nadnaravnog smisla. Svaka misao o prevazilaženju granica je plemenita samo dok je u povoju, i dok je još smisao samoj sebi. Dok je još u domenu čiste umetnosti. Kada se upiše u sferu nauke i smesti u istorijski kontekst, ideja dobija primenu, ali gubi svoju čistotu i metafizičku dimenziju. Izlaženje iz kanonizovanih okvira nosi sa sobom veliki rizik, ali i pruža čovekovom življenju uporište pomoću kog se prevazilazi svaki strah. Kroz priču se ukrštaju istorija i fikcija, kolektivno i lično, dokumentarno i esejsko. Junaci prve celine su zasnovani na istorijskim ličnostima, Sari Bernar, Frederiku Bernabiju i Feliksu Turnašonu Nadaru. Nadarovi istorijski zabeleženi uspesi u domenu aeronautike i umetničke fotografije predstavljaju okosnicu za priču o ljudskoj sudbini.

U drugoj celini, pod nazivom „Na nivou“, okvir priče se sužava, iako se među protagonistima nalazi isti trio fantastiko pozajmljen iz istorijskih izvora. Ovoga puta reč je o ljubavnom odnosu Sare i Frederika. Ukoliko nakon prve priče, u kojoj je sve što je Nadar preduzimao dobijalo smisao tek nakon što je o tome razgovarao sa svojom ženom, nije bilo dovoljno jasno, sad jeste: pored umetnosti, ljubav je najveći smislotvorni impuls u mraku postojanja. Ona je najsloženiji međuljudski odnos, upravo zbog toga što je plod slobodnog izbora, racionalnog ili iracionalnog, ali slobodnog. Nije podložna nikakvim zakonima i prinudama, jednostavno postoji. I kao takva je, kako Barns piše, stecište istine i magije, poput leta balonom u prvoj priči, i sa sobom nosi neumitne doze sreće i opasnosti koje su različito raspoređene za svakog od nas. Povezivanje sa drugim daje smisao životu. Otuda metaforička priča o majmunu i papagaju koji žive u istom kavezu, iako majmun muči papagaja, jer kad su ih razdvojili, papagaj je umirao od tuge. Ljubav je nasušna potreba živih bića koja se ne može ni objasniti ni kontrolisati. A njena snaga je nesamerljiva.

U trećoj priči svi posrednici nestaju i sve postaje lično. Iz univerzalne priče o ljudskoj sudbini u prvoj celini i univerzalne priče o ljubavi u drugoj celini ulazimo u treću i poslednju priču, pod nazivom „Gubitak dubine“. U njoj nam Barns direktno pripoveda o svom ličnom gubitku, o svom životu nakon smrti supruge Pat. Kroz priču o bolu i patnji, kako kao intimnim osećanjima, tako i kao društvenim pojavama, zapravo je ponovo ispričana univerzalna priča o ljubavi, o mikrokosmičkim radostima koje su tu ljubav sačinjavale i zbog kojih se gubitak tako bolno oseća:

„Spojiš dvoje ljudi koje niko ranije nije spojio. Ponekad je to kao onaj prvi pokušaj da se vodonični balon veže za vatreni: da li ćeš radije da se slupaš i zapališ, ili zapališ i slupaš? Ali to ponekad uspe i stvori se nešto novo, i svet se promeni. A onda, u nekom trenutku, pre ili kasnije, iz ovog ili onog razloga, jednoj osobi oduzmu onu drugu. A ono što se oduzme uvek je veće od ranijeg zbira. To možda nije matematički moguće, ali emocionalno jeste moguće.“

Ova celina ispripovedana je u prvom licu. Perspektiva se sužava i priča se zaokružuje: u ukrštaju ličnog i univerzalnog svestrano su prikazane životvorne sile postojanja, a za Barnsa su to definitivno ljubav i umetnost. One su ti smeli iskoraci zbog kojih vredi rizikovati, i patiti, i umreti. I samo njihovim posredstvom možemo upisati svoj trag u mraku istorijskog postojanja. Reči su zalog očuvanja smisla, i kad sve drugo nestane i izneveri.

            Ispričaću vam za kraj jednu priču o ljubavi. Ne morate da je čitate, ali ja moram da je napišem. Moje pripovedačke sposobnosti su skromne, ali, iskupiće me Barns kad budete čitali „Nivoe života“ (ili bilo koju drugu knjigu, sa njim ne možete omanuti u izboru). Svega se sećam kao da je juče bilo. Počelo je sa šepanjem, onako iznenada. Dobro, pomislim, juče je bio zdrav i prav, biće to ok, verovatno su se podžapali. Međutim, kako je vreme prolazilo, Kića se sve teže oslanjao na levu nožicu, a Tića je bila sve nervoznija (možda je vama smešno već to što sam bila tako „kreativna“ u davanju imena, ali vic je zapravo u tome što se nikad nije jasno čulo koga grdim, ili hvalim, pa su redovno nastajale čitave zabune). Prokopam po forumima i vidim da se papagajima to dešava kad im nokti previše izrastu. Odemo kod veterinara da sredimo stvar. On odseče Tići nokte, a Kiću dugo pregleda, zagleda, ispipava. Vraća mi ga s rečima: „Žao mi je, za njega ne mogu ništa da uradim.“ Pomislim, zajebava se sa mnom. Kakav si ti to veterinar, ‘leba ti, kad ni kandže ne znaš da skratiš! Čovek mi je onda sve ispričao naširoko, nije da nije, kako „ptica“ neće još dugo, i zašto nema nikakve nade da će biti drugačije, ali ja ga ništa nisam čula. Kad organizam treba da svari tešku informaciju, simpatikus nepogrešivo procenjuje koliko si slab, i ne pada mu na pamet da se kocka.  Ispali nekoliko projektila adrenalina, i mirna Bačka. Možeš da se upinješ do sutra, nećeš ništa registrovati.  Loše vesti organizam prima isključivo u ratama, vodeći se istom onom logikom u vezi sa srcem zbog koje ne smemo da uskačemo u ledenu vodu. Dobila sam uputstva za terapiju koju pod hitno moram da počnem da primenjujem. Donosim kavez kući i počinjem da ridam. Kića me gleda, ali ne znam da li razume. Ja sigurno ne razumem. Do juče zdrav, prav, danas su mu dani odbrojani. Proleću mi kroz glavu sati koje sam mogla da provedem s njim, a nisam, stvari koje sam mogla da uradim drugačije, a nisam, svest da nešto nije u redu koja je mogla da mi dođe na vreme, a nije.

Tih dana, moj Kića se više nije čuo. Boga pitaj koliko dugo sam dreždala ispred kaveza nadajući se najtišem pisku, iako sam ga svojevremeno mnogo puta psovala što me je budio (ko ima papige, zna kako to izgleda kad zakrešte u cik zore). Iz dana u dan sve je manje jeo i pio, sve teže i teže se kretao, i to onako uza zid kaveza, nije više mogao da skoči sa šipke na šipku. Perje je počelo da mu opada. A ja sam kao luda buljila u njega zanoseći se idejom da se veterinar prevario i da pojma nema (ko li dade diplomu takvoj budali, da mi je samo znati), opsesivno sam ga kljukala terapijom, iako ju je on nerado uzimao, manijakalno sam pretraživala forume o tigricama u potrazi za rešenjem i snagom volje pokušavala da prizovem bar jedan glas i bar jedan skok. Varirala sam od beznađa do sumanutih naleta optimizma, od mirenja sa sopstvenom beskorisnošću do preuzimanja odgovornosti za celokupnu kosmičku ravnotežu. Konsultovali smo više veterinara, nabavljali smo razne lekove, vitamine, skalamerije (čak smo po savetu veterinara lek sipali u vodu u jonizatoru, jer je navodno inhalacija bila najbolji vid terapije). Tad nisam shvatala, a sada znam: svaka od preduzetih aktivnosti po svoj prilici je bila lek za moje ludilo, a ne za Kićinu bolest. Čučala sam u mraku u dnevnoj sobi dugo nakon što oni zaspe, legala sam sa strahom da ću sutradan ustati i naći ga izvrnutog na dnu kaveza. „Sve, smo to ne“, ponavljalo se kao refren u mojoj glavi, sve češće i intenzivnije. Možda čoveka u tim situacijama pokreću sebični nagoni, u smislu, boriš se za nekog zato što će se tvoj svet promeniti kad njega više ne bude bilo. Možda u situacijama kada nekog gubimo kroz glave svakog od nas prođe ono samoljubimo pitanje: „Zašto se ovo dešava meni?“ Ne znam. Ali to me je držalo.

Jednog dana, nakon višenedeljne borbe, moj Kića je jeo kao nikad do tad. I pio. Čak je jednom i skočio na donju šipku (na gornju se vratio uza zid kaveza, ali ipak)! Nazirale su mu se klice novog perja. Iako je u tom periodu bio bezvoljan, tog dana je nekako posebno zainteresovano posmatrao dešavanja oko sebe. Međutim, Tića je bila nervoznija nego ikad. Čak ga je nekoliko puta jako čvrknula kljunom. Sećam se kako sam je mrzela zbog toga. Kasnije sam ukapirala da su životinje malo pametnije od ljudi i da ne padaju na pripremne fore Majke Prirode koje ne samo što ogluve čoveka, nego ga po svoj prilici i oslepe. Te večeri zaspala sam prilično mirno. Sutradan ustajem i vidim Kiću na dnu kaveza. Nije san, nije strah. Stvarno je tamo. Pritom sam tog dana dala sebi oduška zbog prethodno neprospavanih noći i poprilično odvalila sa spavanjem. Dragoceno vreme koje sam izgubila urezuje mi se u mozak neizdržljivim intenzitetom. Priđem kavezu i smognem snage da pogledam. Noge su mu se oduzele, leži na boku, ali je živ. Tog dana Tića i ja smo letale oko njega kao mahnite. Obe smo pokušavale da ga privolimo da ustane, da jede, da pije. Nije hteo ništa od toga. Samo se kljunom dovukao do merdevina i gledao naizmenično u njih pa u mene. Da li je hteo da se popne u život ili u smrt, ne znam. Ali, tražio mi je pomoć. A kad u takvoj situaciji ne možeš ništa da uradiš, to se ne zaboravlja. To znam. Popodne sam ga stavila u kutiju obloženu maramicama da mu bude udobnije. Sećam se kako sam se glupavo smejala i otrcano šalila dok sam uveravala rastužene ukućane da je sve u redu. U jednom trenutku smogao je svu snagu kojom je raspolagao, pokušao je da poleti, slabašno kriknuo posle ko zna koliko vremena, a potom se smirio zauvek. Moji pokušaji da ga dozovem i otrgnem od smrti više nisu dopirali do njega. Telo se polako kočilo na mom dlanu. Tića se nije čula. Na naš plač reagovala je mirno i ćutljivo.

Posle svega mene je dugo plašila pomisao na Kiću. I pogled na njegovu praznu ljuljašku. Često sam sanjala svoju šansu da ga spasem, ali redovno sam u nečemu grešila, a njegovo telo je nepogrešivo završavalo na mom dlanu. Noću sam virila u dno kaveza plašeći se da ću ugledati Tiću na njemu. A ona? Njena tuga je izgledala malo drugačije. Prvo je danima odbijala hranu i vodu. Onda je počela da oponaša Kiću krećući se po zidovima kaveza onako kako je on to radio nakon što je oboleo. Posle nekog vremena počela sam da joj puštam pevanje tigrica preko telefona. Na jedan video je u početku intenzivno reagovala i odazivala mu se. Posle je ukapirala i nije više htela ni da čuje. Ipak, buljila je u mene sa nadom, iako je provereno znala da je neosnovana. Nakon toga, provalila je ringišpil. Izlazila je iz kaveza, stajala na jedan od krakova plafonskog ventilatora (naravno, ugašenog), i čekala da zarotiram. Svaki put kad bi se krug završio, gledala me je sa sve većim iščekivanjem. Opet i opet… Bilo je to najtoplije leto u istoriji  naše kuće. Vrteći se u krug, Tića je postepeno počela da se čupa iz letargije. Protiv mojih klipova sa tigricama koje je smatrala neumesnom šalom intenzivno se bunila, ali živela je za vožnje na palicama plafonskog ventilatora… Danas imamo i Rašu. Neko bi možda rekao glupa priča, to su samo životinje… Ali, ja sam sigurna da ona, i kad se mi pomalo zaboravimo, i dalje pamti svoj gubitak. Samo je naučila da živi sa njim, uklapajući ga u svoju novu priču. Nova ljubav ne poništava staru. Novi doživljaji ne brišu pamćenje. Sve su to, kako Barns kaže, nivoi iz kojih je naš život sastavljen. I sve naše male priče odzvanjaju u beskraju kosmičkog postojanja, tiho, ali neprekidno.

 

4 мишљења на „Nivoi života: Nešto duboko lično

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s