Nivoi života: Nešto duboko lično

Barns je jedan od onih pisaca koji nepogrešivo privlače svojim stilom. Ne možeš da ga ne voliš. Čist, jasan, precizan, melanholičan, duhovit. Sve što treba. U pravim dozama bitter-a i sweet-a. „Nivoi života“ je jedna od „onih“ knjiga. Znate na šta mislim, iako ova rečenica budi asocijacije na reklame za uloške. Onih koje gađaju pravo u centar, pa nas raznesu na atome, pa nas opet sastave i tako u nedogled. I tema i pripovedanje i biografska pozadina, sve je nekako upereno u sam epicentar vašeg bića, pa se nemojte opirati kad bez greške stigne do tamo i počne da vas centrifugira. Neka. Sve je to za ljude. I sve to mora ponekad da se prođe. Tuge su veliki pokretači naših života, baš kao i radosti. A ona posebna vrsta, takozvana nasmejana tuga, kako ju je krstio Crnjanski, ono neobično stanje metafizičke sreće i spokoja zbog osvojene sposobnosti mirenja sa sudbinom, to je po mom mišljenju odlika najsnažnijeg umetničkog izraza. Apsolutna sinteza životnog iskustva. Tako nekako. Najbolje što iz reči može da se izvuče da se opiše neopisivo i da se iskaže neiskazivo. E, Barns je jedan od tih pisaca. I roman „Nivoi života“ je jedno od takvih dela.

♥

 

Teško je govoriti o ovom romanu. Ali, ako ništa drugo, mogu da kažem da je ovo pravo vreme da se pročita. Ružno je doba godine, pasje je vreme napolju, bljuzgavica se još razvlači, standardna februarska košava je tu, nagoveštava neke promene, ali još uvek neopipljive, i sve otprilike izgleda kao, jeste da, Deretiću Jovane, dekadencija neke književne epohe. Pa, dok se još vučemo po ovom vremenskom limbu, nije loše da se prođe kroz emocionalno čistilište. Preživeće se, u pitanju je oko 110 stranica. Roman je podeljen u tri tematske celine. U prvoj, koja se zove „Greh visine“, u fokusu pripovedanja su motivi letenja balonom i fotografisanja. Oni oličavaju ljudsku težnju ka slobodi i dosezanju višeg, nadnaravnog smisla. Svaka misao o prevazilaženju granica je plemenita samo dok je u povoju, i dok je još smisao samoj sebi. Dok je još u domenu čiste umetnosti. Kada se upiše u sferu nauke i smesti u istorijski kontekst, ideja dobija primenu, ali gubi svoju čistotu i metafizičku dimenziju. Izlaženje iz kanonizovanih okvira nosi sa sobom veliki rizik, ali i pruža čovekovom življenju uporište pomoću kog se prevazilazi svaki strah. Kroz priču se ukrštaju istorija i fikcija, kolektivno i lično, dokumentarno i esejsko. Junaci prve celine su zasnovani na istorijskim ličnostima, Sari Bernar, Frederiku Bernabiju i Feliksu Turnašonu Nadaru. Nadarovi istorijski zabeleženi uspesi u domenu aeronautike i umetničke fotografije predstavljaju okosnicu za priču o ljudskoj sudbini.

U drugoj celini, pod nazivom „Na nivou“, okvir priče se sužava, iako se među protagonistima nalazi isti trio fantastiko pozajmljen iz istorijskih izvora. Ovoga puta reč je o ljubavnom odnosu Sare i Frederika. Ukoliko nakon prve priče, u kojoj je sve što je Nadar preduzimao dobijalo smisao tek nakon što je o tome razgovarao sa svojom ženom, nije bilo dovoljno jasno, sad jeste: pored umetnosti, ljubav je najveći smislotvorni impuls u mraku postojanja. Ona je najsloženiji međuljudski odnos, upravo zbog toga što je plod slobodnog izbora, racionalnog ili iracionalnog, ali slobodnog. Nije podložna nikakvim zakonima i prinudama, jednostavno postoji. I kao takva je, kako Barns piše, stecište istine i magije, poput leta balonom u prvoj priči, i sa sobom nosi neumitne doze sreće i opasnosti koje su različito raspoređene za svakog od nas. Povezivanje sa drugim daje smisao životu. Otuda metaforička priča o majmunu i papagaju koji žive u istom kavezu, iako majmun muči papagaja, jer kad su ih razdvojili, papagaj je umirao od tuge. Ljubav je nasušna potreba živih bića koja se ne može ni objasniti ni kontrolisati. A njena snaga je nesamerljiva.

U trećoj priči svi posrednici nestaju i sve postaje lično. Iz univerzalne priče o ljudskoj sudbini u prvoj celini i univerzalne priče o ljubavi u drugoj celini ulazimo u treću i poslednju priču, pod nazivom „Gubitak dubine“. U njoj nam Barns direktno pripoveda o svom ličnom gubitku, o svom životu nakon smrti supruge Pat. Kroz priču o bolu i patnji, kako kao intimnim osećanjima, tako i kao društvenim pojavama, zapravo je ponovo ispričana univerzalna priča o ljubavi, o mikrokosmičkim radostima koje su tu ljubav sačinjavale i zbog kojih se gubitak tako bolno oseća:

„Spojiš dvoje ljudi koje niko ranije nije spojio. Ponekad je to kao onaj prvi pokušaj da se vodonični balon veže za vatreni: da li ćeš radije da se slupaš i zapališ, ili zapališ i slupaš? Ali to ponekad uspe i stvori se nešto novo, i svet se promeni. A onda, u nekom trenutku, pre ili kasnije, iz ovog ili onog razloga, jednoj osobi oduzmu onu drugu. A ono što se oduzme uvek je veće od ranijeg zbira. To možda nije matematički moguće, ali emocionalno jeste moguće.“

Ova celina ispripovedana je u prvom licu. Perspektiva se sužava i priča se zaokružuje: u ukrštaju ličnog i univerzalnog svestrano su prikazane životvorne sile postojanja, a za Barnsa su to definitivno ljubav i umetnost. One su ti smeli iskoraci zbog kojih vredi rizikovati, i patiti, i umreti. I samo njihovim posredstvom možemo upisati svoj trag u mraku istorijskog postojanja. Reči su zalog očuvanja smisla, i kad sve drugo nestane i izneveri.

♥

            Ispričaću vam za kraj jednu priču o ljubavi. Ne morate da je čitate, ali ja moram da je napišem. Moje pripovedačke sposobnosti su skromne, ali, iskupiće me Barns kad budete čitali „Nivoe života“ (ili bilo koju drugu knjigu, sa njim ne možete omanuti u izboru). Svega se sećam kao da je juče bilo. Počelo je sa šepanjem, onako iznenada. Dobro, pomislim, juče je bio zdrav i prav, biće to ok, verovatno su se podžapali. Međutim, kako je vreme prolazilo, Kića se sve teže oslanjao na levu nožicu, a Tića je bila sve nervoznija (možda je vama smešno već to što sam bila tako „kreativna“ u davanju imena, ali vic je zapravo u tome što se nikad nije jasno čulo koga grdim, ili hvalim, pa su redovno nastajale čitave zabune). Prokopam po forumima i vidim da se papagajima to dešava kad im nokti previše izrastu. Odemo kod veterinara da sredimo stvar. On odseče Tići nokte, a Kiću dugo pregleda, zagleda, ispipava. Vraća mi ga s rečima: „Žao mi je, za njega ne mogu ništa da uradim.“ Pomislim, zajebava se sa mnom. Kakav si ti to veterinar, ‘leba ti, kad ni kandže ne znaš da skratiš! Čovek mi je onda sve ispričao naširoko, nije da nije, kako „ptica“ neće još dugo, i zašto nema nikakve nade da će biti drugačije, ali ja ga ništa nisam čula. Kad organizam treba da svari tešku informaciju, simpatikus nepogrešivo procenjuje koliko si slab, i ne pada mu na pamet da se kocka.  Ispali nekoliko projektila adrenalina, i mirna Bačka. Možeš da se upinješ do sutra, nećeš ništa registrovati.  Loše vesti organizam prima isključivo u ratama, vodeći se istom onom logikom u vezi sa srcem zbog koje ne smemo da uskačemo u ledenu vodu. Dobila sam uputstva za terapiju koju pod hitno moram da počnem da primenjujem. Donosim kavez kući i počinjem da ridam. Kića me gleda, ali ne znam da li razume. Ja sigurno ne razumem. Do juče zdrav, prav, danas su mu dani odbrojani. Proleću mi kroz glavu sati koje sam mogla da provedem s njim, a nisam, stvari koje sam mogla da uradim drugačije, a nisam, svest da nešto nije u redu koja je mogla da mi dođe na vreme, a nije.

Tih dana, moj Kića se više nije čuo. Boga pitaj koliko dugo sam dreždala ispred kaveza nadajući se najtišem pisku, iako sam ga svojevremeno mnogo puta psovala što me je budio (ko ima papige, zna kako to izgleda kad zakrešte u cik zore). Iz dana u dan sve je manje jeo i pio, sve teže i teže se kretao, i to onako uza zid kaveza, nije više mogao da skoči sa šipke na šipku. Perje je počelo da mu opada. A ja sam kao luda buljila u njega zanoseći se idejom da se veterinar prevario i da pojma nema (ko li dade diplomu takvoj budali, da mi je samo znati), opsesivno sam ga kljukala terapijom, iako ju je on nerado uzimao, manijakalno sam pretraživala forume o tigricama u potrazi za rešenjem i snagom volje pokušavala da prizovem bar jedan glas i bar jedan skok. Varirala sam od beznađa do sumanutih naleta optimizma, od mirenja sa sopstvenom beskorisnošću do preuzimanja odgovornosti za celokupnu kosmičku ravnotežu. Konsultovali smo više veterinara, nabavljali smo razne lekove, vitamine, skalamerije (čak smo po savetu veterinara lek sipali u vodu u jonizatoru, jer je navodno inhalacija bila najbolji vid terapije). Tad nisam shvatala, a sada znam: svaka od preduzetih aktivnosti po svoj prilici je bila lek za moje ludilo, a ne za Kićinu bolest. Čučala sam u mraku u dnevnoj sobi dugo nakon što oni zaspe, legala sam sa strahom da ću sutradan ustati i naći ga izvrnutog na dnu kaveza. „Sve, smo to ne“, ponavljalo se kao refren u mojoj glavi, sve češće i intenzivnije. Možda čoveka u tim situacijama pokreću sebični nagoni, u smislu, boriš se za nekog zato što će se tvoj svet promeniti kad njega više ne bude bilo. Možda u situacijama kada nekog gubimo kroz glave svakog od nas prođe ono samoljubimo pitanje: „Zašto se ovo dešava meni?“ Ne znam. Ali to me je držalo.

Jednog dana, nakon višenedeljne borbe, moj Kića je jeo kao nikad do tad. I pio. Čak je jednom i skočio na donju šipku (na gornju se vratio uza zid kaveza, ali ipak)! Nazirale su mu se klice novog perja. Iako je u tom periodu bio bezvoljan, tog dana je nekako posebno zainteresovano posmatrao dešavanja oko sebe. Međutim, Tića je bila nervoznija nego ikad. Čak ga je nekoliko puta jako čvrknula kljunom. Sećam se kako sam je mrzela zbog toga. Kasnije sam ukapirala da su životinje malo pametnije od ljudi i da ne padaju na pripremne fore Majke Prirode koje ne samo što ogluve čoveka, nego ga po svoj prilici i oslepe. Te večeri zaspala sam prilično mirno. Sutradan ustajem i vidim Kiću na dnu kaveza. Nije san, nije strah. Stvarno je tamo. Pritom sam tog dana dala sebi oduška zbog prethodno neprospavanih noći i poprilično odvalila sa spavanjem. Dragoceno vreme koje sam izgubila urezuje mi se u mozak neizdržljivim intenzitetom. Priđem kavezu i smognem snage da pogledam. Noge su mu se oduzele, leži na boku, ali je živ. Tog dana Tića i ja smo letale oko njega kao mahnite. Obe smo pokušavale da ga privolimo da ustane, da jede, da pije. Nije hteo ništa od toga. Samo se kljunom dovukao do merdevina i gledao naizmenično u njih pa u mene. Da li je hteo da se popne u život ili u smrt, ne znam. Ali, tražio mi je pomoć. A kad u takvoj situaciji ne možeš ništa da uradiš, to se ne zaboravlja. To znam. Popodne sam ga stavila u kutiju obloženu maramicama da mu bude udobnije. Sećam se kako sam se glupavo smejala i otrcano šalila dok sam uveravala rastužene ukućane da je sve u redu. U jednom trenutku smogao je svu snagu kojom je raspolagao, pokušao je da poleti, slabašno kriknuo posle ko zna koliko vremena, a potom se smirio zauvek. Moji pokušaji da ga dozovem i otrgnem od smrti više nisu dopirali do njega. Telo se polako kočilo na mom dlanu. Tića se nije čula. Na naš plač reagovala je mirno i ćutljivo.

Posle svega mene je dugo plašila pomisao na Kiću. I pogled na njegovu praznu ljuljašku. Često sam sanjala svoju šansu da ga spasem, ali redovno sam u nečemu grešila, a njegovo telo je nepogrešivo završavalo na mom dlanu. Noću sam virila u dno kaveza plašeći se da ću ugledati Tiću na njemu. A ona? Njena tuga je izgledala malo drugačije. Prvo je danima odbijala hranu i vodu. Onda je počela da oponaša Kiću krećući se po zidovima kaveza onako kako je on to radio nakon što je oboleo. Posle nekog vremena počela sam da joj puštam pevanje tigrica preko telefona. Na jedan video je u početku intenzivno reagovala i odazivala mu se. Posle je ukapirala i nije više htela ni da čuje. Ipak, buljila je u mene sa nadom, iako je provereno znala da je neosnovana. Nakon toga, provalila je ringišpil. Izlazila je iz kaveza, stajala na jedan od krakova plafonskog ventilatora (naravno, ugašenog), i čekala da zarotiram. Svaki put kad bi se krug završio, gledala me je sa sve većim iščekivanjem. Opet i opet… Bilo je to najtoplije leto u istoriji  naše kuće. Vrteći se u krug, Tića je postepeno počela da se čupa iz letargije. Protiv mojih klipova sa tigricama koje je smatrala neumesnom šalom intenzivno se bunila, ali živela je za vožnje na palicama plafonskog ventilatora… Danas imamo i Rašu. Neko bi možda rekao glupa priča, to su samo životinje… Ali, ja sam sigurna da ona, i kad se mi pomalo zaboravimo, i dalje pamti svoj gubitak. Samo je naučila da živi sa njim, uklapajući ga u svoju novu priču. Nova ljubav ne poništava staru. Novi doživljaji ne brišu pamćenje. Sve su to, kako Barns kaže, nivoi iz kojih je naš život sastavljen. I sve naše male priče odzvanjaju u beskraju kosmičkog postojanja, tiho, ali neprekidno.

 

Četiri karnevala Apokalipse: Zašto volim drame Ljubomira Simovića?

Dok se moja robija na Filološkom fakultetu polako ali sigurno privodila kraju (ako neko misli da preterujem zato što svoje studentske dane nazivam robijom nek zaviri u cenjene odaje Filfaka, ošacuje higijenske i sve druge egzistencijalne uslove i tome doda tonu neuljudnog tretmana i činjenicu da zbog količine gradiva i kad napustiš Bastilju moraš uglavnom da sediš u kućnom pritvoru), nisam se mnogo dvoumila oko izbora teme svog poslednjeg izlaganja pred oslobađajuću presudu. Jeste da su me posle propisno oglobili, dodavši uz obavezni Pringles dokument i propratne dijagnoze poput uverenja o masteriranju (a ceo paket su nam već jednom naplatili nakon osnovnih studija) i sticanju čuvenih 36 metodičkih ESPB bodova, i jeste da mi niko do danas ne traži da ga u bilo šta uveravam i da su mi šanse da se zaposlim u školi otprilike jednake kao nekom sa otpusnom listom iz CZ-a, ali, to je sada neki drugi karneval… Hoću reći, teatar apsurda. Pardon, druga tema. Elem, odaberem ja tako da pišem o karnevalizaciji u dramama Ljubomira Simovića, pa da vidimo šta sam to sve otkrila prilikom svojih istraživanja i kako to izgleda moderni karneval!

♥

Fotografiju sam našla ovde: x

Ljubomir Simović je dramski pisac, pesnik i esejista. U našem fokusu će danas biti njegovo dramsko stvaralaštvo. Napisao je četiri drame: Hasanaginicu, Čudo u Šarganu, Boj na Kosovu (sigurno znate čuveni film iz 1989. godine koji je snimljen prema ovoj drami) i Putujuće pozorište Šopalović. E, sad, postupak karnevalizacije je zastupljen u svim njegovim dramama, ali da se ovaj post ne bi pretvorio u maraton bez kraja i konca kao onaj prethodni, ograničiću se na Šopaloviće i na njihovom primeru ću predstaviti poetiku Simovićevog karnevala. Najpre da odgovorim na pitanje, zašto karnevalizacija? Zato što karneval ima moć da depatetizuje tragediju, pa zato prikaz nesreće nikad nije tako snažan i efektan (bar ja mislim) kao kad je propušten kroz prizmu smeha. U drami koja je sasvim sigurno vrhunac njegovog stvaralačkog opusa Simović obrađuje događaje u okupiranom Užicu 1941. godine i kroz motiv rata kao krvavog bala pod maskama bespoštedno raskrinkava ljudsku prirodu.

Karnevalski ambijent

Znamo kako je čika Bahtin definisao karneval. On kaže da karneval podrazumeva oslobađanje od vladajuće istine i postojećeg poretka, privremeno ukidanje svih hijerarhijskih odnosa, privilegija, normi i zabrana i stvaralački princip obnove. U Šopalovićima se promena u poretku dešava kroz uvođenje ratnog stanja, dakle atmosfere koja je dijametralno suprotna karnevalskoj, ali ipak zadržava neke njene odlike: poništavanje pravila i gubljenje parametara, privremenost, haotičnost, igrovnu koncepciju. Međutim, ratni karneval gubi osnovni smisao, a to je obnoviteljski princip, i postaje razoran. Sama atmosfera obiluje karnevalskim rekvizitima: putujuće pozorište asocira na cirkus, a ne na ustanovu visoke kulture i njegov naziv više podseća na porodičnu zanatsku radnju. Takođe, trupa najavljuje svoju predstavu igrajući scenu iz Šilerovih Razbojnika na Rakijskoj pijaci koja je, osim što je javni prostor, pa je kao takva pogodna za dešavanja u kolektivu, mesto na kom se prodaje alkoholno piće, koje nudi beg od stvarnosti. U drami se dosta govori o jelu i piću i ugađanju telu, ali, ovakvi razgovori samo doprinose utisku ratne bede i gladi (jer hrane nema), a spasonosnu opijenost zamenjuje slika egzistencijalne zarobljenosti:

Vasilije: „Nije prag, nego obična boca! I svi smo u toj boci začepljeni! A onaj mesec gore, ono je čep!“

Takođe, brojne seksualne konotacije u delu nemaju afirmativan karakter, već se povezuju sa frustracijama i vređanjem:

Gina: „Ne bi se libila da iznese čavku na tezgu,

Pa drmaj, Drmane, i kudeljaj, Kudeline!“

Nezadovoljena seksualnost u drami doprinosi građenju inverznog karnevala. Psovke u delu nemaju obnoviteljsku namenu, već su izraz nemoći, besa i nasilja i međusobno udaljavaju učesnike karnevala, umesto da ih zbliže. Najčešće korišćena uvreda je reč „kurva“, koja, suprotno od afirmacije telesne ljubavi karakteristične za karneval, ima za cilj da žene ponizi i javno žigoše.

Luda

Još jedna od odlika karnevala je prisustvo lude. Kako ludilo podrazumeva život mimo kanonizovanih vrednosti zajednice (a znamo da je ono kao izokrenuto viđenje stvarnosti stabilna pozicija za njeno preispitivanje i prevrednovanje), ovaj fenomen se vezuje pre svega za lik Filipa Trnavca, za koga je pozorište jedini pravi život. U ratnim prilikama u svetu koji ne razume, on pronalazi spas u glumačkim metamorfozama. Međutim, kako je patrijarhalno društvo zatvorena i monolitna sredina, svaki pokušaj samostalnog osmišljavanja smatra se nedopustivim prekoračenjem, pa kad Gina izgovori reči: „Ovog bi bilo sevap okaditi“, zapravo misli da Filipa treba prilagoditi zajednici kolektivnim obredom. Svoj izlazak iz zadatih okvira Filip plaća glavom u apsurdnoj situaciji (jer,  represivnoj vlasti je dovoljan privid odgovarajuće istine kako bi sprovela svoje namere). Njegova poslednja želja bila je da mu lobanja postane rekvizit za buduća izvođenja Hamleta (na ovaj način uvodi se i luda Jorik), ali sahranjen je u neobeleženoj grobnici i zaliven krečom, što simbolizuje potpuno brisanje njegovog identiteta (znamo da se karneval poigrava sa identitetom, ali znamo i na koji način). Međutim, na jednom mestu Vasilije kaže:

„Njegova će luda glava i mrtva pronaći put od te masovne grobnice do ruke nekog Falstafa koji igra Hamleta“. Hoće reći, nije važno što je Filip fizički nestao, nastaviće da postoji kroz plemenitu ideju o umetnosti kao jedinom utočištu u destruktivnim vremenima u kojima su detronizovani sve drugi ideali i uporišta. U tom smislu, moram da citiram jedan Filipov divan iskaz:

„U ovom svetu,

u kom pretvaramo

ovcu u kožuh,

medveda u šubaru,

i svinju u čizme,

ko će učiniti,

ako nećeš ti,

da kožuh zableji,

da šubara zamumla,

i da se čizme oprase?“

Maska

Značajna komponenta karnevalskog sveta jeste fenomen maske. U tom smislu, pored pozorišne simbolike, treba primetiti i društvenu. Celokupan svet Putujućeg pozorišta Šopalović deluje kao bal pod maskama. Gina se od životne promašenosti skriva iza korita punog veša, a Blagoje iza flaše. Simka pred svetom nosi masku ucveljene udovice, a zapravo je u srećnoj vezi sa Blagojem (i njen odnos prema glumcima je licemeran). Dara je pod maskom tkačke radnice komunistička zaverenica, Sekula je kao naizgled nevin pušten iz zatvora, a okružni načelnik i njegova ljubavnica su pod maskom uglednih građana sarađivali sa okupatorom. Majcen, Drobac i Milun su, kao ljudi vrlo sumnjivog morala, postali čuvari reda i mira, a glumci su obeleženi kao prestupnici. Ovo karnevalsko izokretanje ukazuje na to da je mimikrija zapravo osnovni princip funkcionisanja društvene zajednice.

Tako je, recimo, Drobac obeležen (i doslovno, krvavim tragovima koje ostavlja), a zapravo se iza njegovog markiranog lika sakrila čitava plejada nasilnika i kompleksaša sa svim svojim nastranostima i prizemnim sklonostima. Pojedina imena takođe deluju kao maska (Milun, Blagoje), a značajan motiv su i Dropčevi nečujni opanci u kojima se prikrada žrtvama. Oni simbolizuju opasnost koja dolazi odande odakle joj se najmanje nadamo, čak i od bližnjih, naročito u opasna i nesigurna vremena. Do kraja „predstave“ svi „glumci“ će poskidati svoje maske i pokazaće nam da im ništa ljudsko nije strano.

Marginalni i žigosani likovi poput Filipa i Dropca često demaskiraju društvo i samu egzistenciju. U mimikriju spada i kreiranje takozvane veštačke stvarnosti u modernom dobu, pa kada Sofiju ošišaju ona jednostavno stavi periku i dobije pohvale kako je perika čak i lepša od njene prave kose, a Gina na jednom mestu kaže da Sofija karminiše i bradavice na grudima. Grudi su u Simovićevim delima apsolutni simbol iskona i njihovo skrnavljenje poništava i poslednje pribežište (naravno, Gina se izlupetala, ali jasno je na šta Simović aludira i opominje).

Motiv maske je dragocen i za razumevanje Dropčevog samoubistva. Kada Sofija pomene tikvu (koja je u srpskoj folklornoj tradiciji simbol plodnosti i obnove, a „fenjeri“ od tikava se vezuju za pokladne običaje), Drobac evocira uspomene na detinjstvo, ogoljava se, njegova moralna svest se ponovo aktivira i on gubi mogućnost da nastavi da učestuje u karnevalu smrti. Sofija je prepoznala lepotu u zveri, i to lepotu priče, koja je čovekov najdragoceniji dar. Kroz priču se Drobac delimično iskupljuje, ali, svestan je da ne može nastavi da živi mimo posledica svojih postupaka i da će u društvu večno biti obeležen. Stoga je, iako je simbolično pokušao da obezvredi vidovu travu nazivajući je mišjakinjom, on  nepovratno progledao i spoznao ništavilo, pa je jedini izlaz pronašao u samoubistvu, odnosno, napuštanju predstave.

Performans

Brisanje granica i izokretanje stvarnosti važne su odlike karnevala. Poigravanje između „realnosti“ i fikcije prisutno je kroz razne intertekstualne i metatekstualne momente. Svaki društveni čin ima odlike igre i performansa, pa se u Šopalovićima briše granica između „zbilje“ i pozorišta i ove dve stvarnosti se prepliću. Egzibicionističke radnje u kolektivu moraju biti viđeni budnim okom voajera da bi ispunile svoju svrhu:

„Drobac: Vješo sam one leševe na Žitnoj pijaci. Pokraj kantardžinice.

Gina: Čula sam.

Drobac: Bolje bi bilo da si viđela.“

Nije dovoljno prenošenje vesti o strahotama, već je neophodno i lično svedočenje mase da bi se obezbedio željeni rezultat – strah koji obezbeđuje pokornost. Smrt ne može više biti samo nasilna, ona mora biti izvedena kroz performans (a kreatori egzekucija, pokazalo se kroz istoriju, imaju nepresušnu maštu). Kako su sve pojave u društvu dvosmerne, gledaoce krvavim pozornicama obezbeđuje upravo ljudska priroda, to jest naslada svakom vrstom senzacije i prekoračenja.

Takođe, okupirano Užice obiluje nacističkim dekorom, od proklamacija i zastava sa kukastim krstovima do leševa, pa možemo ustanoviti da propaganda podrazumeva naglašenu teatralnost. Javno prisustvo, sceničnost i plastičnost doprinose učvršćivanju poretka i obezbeđuju njegov legitimitet u zajednici.

Značajan društveni performans je čin osramoćivanja, odnosno javnog „ubijanja“ u očima zajednice, bez čije potvrde nema ni postojanja. Sramota je veći tabu od fizičke smrti i predmet je najvećeg straha. U jednom trenutku Jelisaveta naziva građane katrandžijama. Katran (u kombinaciji sa perjem) oličava neke od najcrnjih ljudskih poriva – uživanje u tuđoj nesreći i korišćenje svake prilike da se demonstrira svoje zrno moći. Javna kažnjavanja i obeležavanja u drami su brojna, od vređanja i proklinjanja, preko sramoćenja Sofije šišanjem, pa sve do vešanja nagih leševa na Žitnoj pijaci. Ova strašila u žitu su u ratnim uslovima, koji omogućavaju čoveku da oslobodi sve svoje tabuizirane sklonosti, jedina preostala hrana za izopačeni ukus. Narod je često kolektivni paravan za ispoljavanje nepodobnih sklonosti individue:

„Dara: Treba da upamti kako narod sudi!

Gina: Koji narod?“

Biblija, folklor, jezik, humor

Da sad ovde ne bih nabrajala biblijske i folklorne motive, jer ima ih dosta, navešću samo po jedan: uporedite Dropca i Judu i razmotrite simboliku vode. Ovo su takođe momenti koji Šopaloviće povezuju s karnevalom, jer karneval potiče iz folklorne tradicije, a vezuje se za crkveni kalendar! Treba li da pominjem Simovićev sočni i slikoviti izraz? I beskrajnu duhovitost? Parafraziraću scenu u kojoj Blagoje opčinjen Sofijom kaže kako je nekad bio odličan plivač i kako je znao da pliva i kraul i „butterfly“, zatim baci flašu u reku (to jest, navodno se odriče alkolola), a Gina mu dobacuje: „Plivaćeš ti za tom flašom, Blagoje, i kraul i beterflaj!“

Karneval u drami Putujuće pozorište Šopalović ne donosi veselu relativnost sveta. On je poprište manipulacije, izopačenih ukusa i tragičnog nerazumevanja među ljudima. Ipak, umetnost, koja ne želi da privremeno oslobodi, izjednači ili preokrene, već da stoji rame uz rame sa surovom realnošću i da o njoj ispriča priču, u svim svojim oblicima ima snagu da zaleči, obnovi i osmisli i da posle svih zabluda i iluzija čovečanstva stoji kao poslednje uporište na strašnom mestu, još uvek, postojano.

♥

Eto, to su bila neka moja zapažanja o karnevalizaciji kod Simovića. Ja ga stvarno volim i pre svega se divim njegovom poznavanju i otvorenom raskrinkavanju ljudske prirode i društvenih mehanizama, a, ako neko nije čitao pa ne zna, dela su mu i više nego duhovita, pa se sve teške istine koje je rešio da nam saopšti daju svariti! Ovaj princip se može primeniti na analizu svih njegovih drama. Ako ste u prilici, pogledajte na jutjubu snimak predstave Putujuće pozorište Šopalović iz ’86, odlično je urađena, a Gojko Šantić je tako odigrao ulogu Dropca da ćete biti pod utiskom mesec dana, garantujem! Pozivam vas da priču nastavimo u komentarima, o bilo kojoj od njegove četiri drame! Pozdravljam vas do narednog susreta i hvala vam na pažnji!

 

Jutro će promeniti sve: kritična rešenja

Evo nas, i u Novoj godini na istom mestu! Danas ćemo završiti ovaj serijski maraton (ovde možete pročitati prethodne epizode Čemu to, Filip, Saša, Ljuba, Anđela, Sporedni likovi), hvala vam što ste držali korak i srećni vam praznici! Idemo, prvi put s Jutrom na jutrenje u 2019! 😉

Fotku možete pronaći ovde x

Za kraj moram, pored svih svojih simpatija za seriju „Jutro će promeniti sve“, da istresem i nekoliko primedbi. U primedbe ne računam one sitne greške tehničke prirode koje su se potkrale, njih više pominjem kao „fun facts“ – na primer, kad je Filip u čamcu izgovorio rečenicu „Ja se nikad nisam kupao u reci“ bukvalno epizodu ili dve nakon što su se on i Ljuba napili na Štrandu i uskočili u vodu. Ili što preko celog leta fakultet najnormalnije radi. No, bilo je tu i nekih stvari koje su mi ozbiljnije zasmetale i nisam ih baš najbolje razumela.

Na prvom mestu, šta je sa ishranom u seriji? Mladi studenti nakon burne noći spremaju Anđeli američke palačinke sa jagodama za doručak (stvarno, neko tako doručkuje u Srbiji?!), Ljuba, sportski tip od dva metra i sto kila pravi kod Ivone čorbicu od brokolija sa semenkama bundeve i pohovani koziji sir, a drugi put samo neku salaticu, vegani jedu isključivo salatu i uspevaju da prežive, dok za krompir ili hleb recimo uopšte nisu čuli (što baš i ne pomaže predstavljanju i popularizaciji ovog načina ishrane, jer ko je lud da tako živi), pa onda mus sa leblebijama, babaganuš i ostale gluposti, mislim… A onda se pojavljuju dve scene u kojima se ismevaju otprilike jedina dva normalna obroka u seriji, kad Ljuba kaže da mu je keva poslala sarmu pa se svi kao nešto smejulje, jer zaboga niko ne jede sarmu, svi žive preživajući, samo eto „seljak iz unutrašnjosti“ ima posla sa takvim specijalitetima (a ako ćemo po svim nutritivnim parametrima, gde ćeš bolje od sarme, koja sadrži i protein i ugljeni hidrat i vitamine i sve što treba) … Ili onda kad su bili na ostrvu pa su se kao prvo pola sata Saša i Filip upinjali da prepoznaju suljpa pa kad su ga konačno identifikovali, jer oni sa takvim načinom ishrane uopšte nemaju veze, onda su se siti ismejali… Evo ne znam bogomi šta se time htelo reći, i to ne zato što sam neki zadrti probornik tradicionalnog jelovnika, nego zato što je toliko insistiranje na tim novotarijama prosto nerealno i smešno i verovatno bi svi pomrli od gladi da se tako hrane. Svuda gomila salate… Plus, ismevanje sarme se ne uklapa sa onom tradicionale i „kupujmo domaće“ simbolikom s početka serije da su sve rakije industrijske, samo je šljiva dobra, odlučite se šta vam je ideja! 🙂 Ali hajde, pošto su se na kraju u svom restoranu Saša i Ljuba okrenuli domaćoj kuhinji i zasitnim jelima, da verujemo da su i sami uočili ovu grešku…

Druga stvar, raskorak između stvarnih mogućnosti i načina života likova. Saša nema posao i nema primanja, a izgovara rečenicu „Imaš ostatke „Kineza“ u frižideru, a posle ćemo se naći u restoranu na nekoj klopi“, onako nonšalantno. Filip nije mogao da dođe kod Jakše sa nekim čipsom ili čime god, nego sa fensi italijanskom hranom. Saša i Anđela, dve Beograđanke, pored situiranih roditelja žive kao cimerke po svaku cenu, i kad izgube posao… Nisam sigurna ni u ideju da nezahvalan položaj mladih bude prikazan kroz živote povlašćene grupice koja i dalje ima sve i ni u čemu ne oskudeva, konstantno se krećući po nekim elitnim mestima, fensi zabavama i skupim prijemima, takvo rešenje oduzima na snazi tragediji „izgubljenih generacija“, jer ako su na sve strane te elitne mogućnosti, ispade da ih ovo četvoro nemaju (kad ih nemaju) samo zato što su se uskurobecali pa nisu u tokovima, a nije baš tako… Jer, ako recimo dvoje hipi studenta psihologije najopuštenije živi u onolikoj stančugi, onda se nameće pitanje šta ovi stariji izvode sa svojim neuspesima… Ili kao razumljivo je da razmaženi protagonisti žive „samostalno“ i kad nemaju nikakvih primanja, a skandalozno je što Zigi živi sa roditeljima ponašajući se kao dete (ne branim ni njega, nego mislim da treba razmisliti o tome koliko su povlašćeni likovi u stanju da realno prikažu egzistencijalne probleme mladih koji danas nisu nimalo fiktivni, a u njihovim slučajevima često liče na pozu i razmaženost). Snobiš momenat dosta je zastupljen u seriji, a prednjači svadba iz prve epizode, na kojoj prvo tiho iz pozadine dopire klasika, gosti razgovaraju bez ikakvog pojačavanja tona, a kad se uveče ponapijaju, pa odluče da se raspuste do kraja, onda opiče kolce uz malo Luisa. Mislim, sami su insistirali na realističnom prikazivanju života u Srbiji, a ovo je ipak neka elitistička priča, daleko od toga da prosečan čovek u Srbiji tako živi…

Mnogo je bolje bilo pred kraj serije kad su se oslobodili proseravanja i kvazikosmopolitizma, pa su Filip i Ljuba u skladu sa svojim mogućnostima jeli iz pekare i slično… E sad, ovo nema toliko veze sa kategorijom, niti je tipično za ovu seriju, ali moram da kažem da mi je ono spavanje u brusu i gaćama stvarno presmešno (iako kontam da te scene služe ne do kraja eksplicitnom prikazivanju telesnosti), ali mislim da se svaka ženska osoba na ovom svetu naježi od transfera neudobnosti kad to vidi. 🙂

Treća stvar, momenti iz holivudskih ljubića i preterivanja. Dok su Ljuba i Ivona na obali mapirali neobične trenutke iz svoje prošlosti, sa onancem u žbunju i ćaletovom željom na samrti da se vozi na panorami i dok se Anđela zbog raskida davila u čipsu i sladoledu ne nudeći pritom cimerku, sve vreme sam čekala da odnekud iskoči Metju Mekgonahi i objavi da su se šalili za te holivudske klišee… Primer preterivanja je ono kad je Ljuba zamerio detetu što gleda „Patrolne šape“ i pustio mu „Sautpark“… Šta reći… „Klišejčići“ (kao ono kad je Saša rekla „kanapejčići“) su se povremeno potkradali i u govoru likova, kao da je scenaristima tu i tamo presušila inspiracija, pa se recimo Anđela prilikom raskidanja sa Miroslavom nije setila ničeg originalnijeg od onog „Nisi ti, ja sam“… Bezveze su mi bile i one neprirodne konstrukcije, kao kad Marta kaže „Imam neki sir i pršutu, a onda ću izneti dezert“. Brate, kod nas se kaže „Izneću meze i nešto slatko“, šta ga tu mrsiš (ako se u situacijama kad treba da poslužiš gosta uopšte nešto i najavljuje)… Ali bar nije bilo toliko radikalnih ispala i prevođenja sa engleskog kao kad u „Ubicama moga oca“ Olja kaže „Pojedi svoj obrok“! Nervirali su me i oni momenti tipa Anđela i njena devojka sede i doručkuju i onda kao radi reda pitaju Sašu hoće li i ona da se pridruži, kao da je neko levo smetalo, a ne osoba koja tu živi.

Što se preterivanja tiče, u tu kategoriju ulazi i činjenica da su se autori previše rasplinuli u želji da prikažu što više društvenih pojava i ljudskih osobina i stanja, pa kao da neke od njih nisu dovoljno studiozno proučili ili razvili. Recimo, naznake depresije koje su primetne kod Saše nisu smele ostati samo osenčene. Kada se tako ozbiljna tema uvede u priču, ona nijednog trenutka ne sme da deluje kao poza i mora joj se svestranije pristupiti. U tom smislu, mlaki momenti u motivaciji likova usled nedovoljne razvijenosti pojedinih značajnih motiva kao što je depresija povremeno su stvarno pretili da podrže stereotip o lenjoj omladini koja ne zna šta će sa sobom, pa je sama kriva za svoj nezavidan položaj, a daleko od toga da je to ikome bio cilj i da je poruka koju ova serija treba da pošalje takva. Takođe, mislim da bi bilo bolje da su i u predstavljanju porodica protagonista malo prošarali bar u klasnom smislu, ako već nisu želeli da tematizuju porodično nasilje recimo…  Neko bi možda rekao da zakeram, ali epizode su kratke, detalji minimalistički, tako da sve upada u oči.

Četvrta i poslednja stvar, koliko god ekipa serije očigledno bila otvorena za novitete, tabue i raznovrsne karaktere, dešavalo se da, možda iz nedovoljne informisanosti, a možda iz kanonskog pogleda na svet, skliznu u stereotipizaciju, i to vrlo često saobraženu patrijarhatu, što sa pravima i slobodom nikako ne ide. Nedovoljna informisanost se vidi u onoj sceni kad Ljuba povuče dete za uvo i prođe bez posledica. Danas se ni u jednoj školskoj situaciji to ne bi desilo! Isto, na primer, vegani koji samo preživaju salatu, čist stereotip! Na kraju krajeva, svaki fenomen koji nije tipičan za ove prostore iskarikirali su do maksimuma stereotipnim prikazivanjem, naročito kroz likove roditelja. Pa smo imali otvorene scene senzualnosti kad je u pitanju trojka i lezbejsko akcijanje, jer to je seksi i muškarci vole da gledaju devojke kako se krljaju, a ne daj bože da smo geja Jakšu videli na delu, on se siroma’ nije mrdnuo iz onog podruma (ne smem da se usudim ni da pomenem scenario po kom bi jedan od glavnih junaka bio gej). Ili, Darija, kao nekakva predstavnica feminističkog pogleda na svet, nije mogla da bude zainteresovana za neku jaču temu, kao što je nasilje nad ženama, nego je opsednuta veličinom klitorisa i ostalim glupostima, što je opet tipičan primer snižavanja. Takođe, trojka iz Beograda je totalno eterična i prefinjena, dok je Ljuba, „ljakse iz unutrašnjosti“, taj kome keva šalje sarme, koji se prikazuje kako vrši nuždu, prdi, podriguje, balavi i šta sve ne… Njegova sestra je morala da ima troje dece i to korpulentne, koja su jedno drugom do uha, i jedina preokupacija u životu joj je da ih dovede da vide Beograd. Zet je naravno morao da bude nesposobnjaković i jedini koji može da popravi šteker je Ljuba, majčina i sestrina uzdanica i pravi naslednik plemenite loze.

Kristina je morala da bude tipična glupačica, naravno opet iz unutrašnjosti, a Miljana klasična kuguarka, vremešna žderačica mladića, dok se Ljubi toleriše šta god da uradi jer je zaboga muškarac, pa još uz to i simpatičan. Iza svakog muškarca u Sašinom životu, od oca do bivšeg dečka stoji žena oštrokondža koja će svom mužu komandovati i odnos sa njom zauzdavati. Lezbejke su morale da budu „frikovi“, jedna je opsednuta veličinom klitorisa  i živi totalno hipi životom, a druga je glumica u eksperimentalnom pozorištu, jer takvog opredeljenja izgleda nema među „ortodoksnim“ svetom. I, naravno, sve su lepotinje po standardnim kriterijumima, jer kako bi to bilo da se prikaže neka kratko ošišana, korpulentna lezbejka kojom muškarci ne mogu da pare oči? 🙂 I prikaz transrodne osobe samo kroz nastup u kafiću oduzima legitimitet ovakvom opredeljenju svodeći ga na performans. O ženskoj mastrubaciji je naravno moralo da se progovori kroz vibrator „razuzdane“ Anđele, stereotipnu glupačicu Kristinu i Ljubin doživljaj lezbejstva koji je u fazonu napali me večno napaljenog svojim pričama… Na kraju krajeva, glumice koje glume tridesetogodišnjakinje morale su da budu klinke u top formi, dok su glumci uveliko zagazili u četvrtu deceniju života i u prilici su da dozvole sebi i poneki kilogram viška. Tipičan patrijarhat na delu!

♥

No, kad se sve sumira, pored svih nedostataka, serija „Jutro će promeniti sve“ je zaista donela nešto novo na male ekrane, otvorila je brojne značajne teme i mnogo mi je drago što se pojavila i obogatila našu kinematografiju. Ovo ostvarenje iznad svega govori o značaju prijateljstva i drugarskog pristupa u svim vrstama odnosa, jer i ako sve drugo propadne i nađemo se u stanju koje savršeno odgovara jutarnjem magnovenju kojim serija počinje i kojim se završava, ako su nam ostali oni koji nas razumeju i prihvataju onakvima kakvi jesmo, preživećemo. Za kraj bih još naglasila da su tekstovi nastali kao proizvod mojih razgovora sa drugaricama Vesnom i Jovanom posle svake epizode, a ovo je neka vrsta rezimea naših zajedničkih zapažanja. Nadam se da će blog pomoći onima koji su gledali seriju da uvide neke motive i značenja koja su možda propustili i da će zainteresovati nekog ko još uvek nije pogledao ovu priču o izgubljenoj generaciji, sa svim njenim vrlinama i manama, da baci oko. Pozdravljam vas do nekog narednog susreta i želim vam lepa praznična jutra!

♥

Jutro će promeniti sve: sporedni likovi, teme, simbolika

Bližimo se kraju našeg maratona o „Jutru“! Danas ćemo ponešto o sporednim likovima, temama i simbolici u seriji. Počinjemo odmah, jer tema je obimna, a praaaznici nam stižu, što bi rekli u jednoj poznatoj reklami! Hoću da kažem, hohoho, startujemo! 🙂

♥

  Sporedni likovi su uglavnom minimalistički prikazani i služe za svestraniju karakterizaciju protagonista i osvetljavanje društvenog konteksta: roditelji, profesori, gazde i ostali autoriteti za oslikavanje sukoba generacija i nerazumevanja prouzrokovanog drugačijim društvenim uređenjima u kojima su „stari“ i „novi“ stasavali, uspešni vršnjaci koji su „progutali“ uslove kapitalističkog društva za prikazivanje bezizlaza onih koji nemaju dovoljno snažan želudac, partneri za dočaravanje emotivnih previranja i kriza.

Dva lika su se po mom mišljenju izdvojila i ostavila dublji utisak na gledaoce, a to su Ivona i Jakša. Ivona je samostalna, ekonomski stabilna, uspešna žena. U svakoj situaciji ona se sama bori za ostvarenje svojih ciljeva, pa tako hrabro odlučuje i da bude samohrana majka. Na prvi pogled deluje strogo i nepristupačno, ali zapravo je jedan od retkih likova koji je sve sam postigao, nikog nije opterećivao svojim problemima, bila je dovoljno jaka da se izbori sa svakim izazovom i prihvatila je Ljubu onakvog kakav jeste, najpre za vezu (što je on ponovo uspeo da prokocka), a zatim i za zajedničku brigu o detetu. Ona stoički nosi krst žene koja je u Srbiji odabrala karijeru kao primarnu životnu preokupaciju, koja je rodila dete u „poodmaklim“ godinama sa „sumnjivim“ muškarcem, pa još na sve to živi u vanbračnoj zajednici sa drugim partnerom, tako da, od mene za Ivonu čist rispekt i divljenje! Doduše, treba primetiti da ona očigledno potiče iz imućne porodice, rođena je u Ženevi itd, a bez takve potpore teško da bi izgradila karijeru kakvu je izgradila, bez takve karijere teško da bi imala ekonomsku osnovu koja bi joj omogućila takvu nezavisnost, naročito zato što je žena na brdovitom Balkanu, tako da je opet u pitanju radikalan primer, ali svejedno! U vezi sa njenim likom uvodi se jedna od značajnih tema u seriji, a to je dobijanje deteta van partnerskog odnosa. Uz Anđelu, Ivona je junakinja koja razbija najviše partijarhalnih kalupa namenjenih ženama, tako da, alal joj vera, nema šta!

Fotku sam pronašla baš ovde x

Jakša je genije koji je prozreo i prezreo društvo i živeći u izolaciji (simbolično, u podrumu) uspeva (hakovanjem) da na društvene tokove utiče više nego svi oni koji aktivno trče na kapitalističkom točku. U svojoj dobrovoljnoj izolovanosti on deluje superiorno u odnosu na one koji prave kompromise, ali njemu to opet omogućavaju izvesne lične predispozicije i privilegije – genijalnost, introvertan karakter, odsustvo ambicije, a bome i udoban kutak iz koga može da izigrava Kranga!  Jakšin jedini prozor u svet su kamere, što, uz kapsulu i opsednutost Sašinog brata tabletom simbolizuje nehumano otuđivanje ljudi pred napretkom tehnologije.

Jakša je pripadnik LGBT populacije, ali o tome saznajemo nekako više kroz nagoveštaje ili Filipove šale, uvijeno, jer taman posla kad bi Javni servis i brdoviti Balkan progutali da smo uopšte videli njegovog partnera a kamoli neku akciju, dok su vrele lezbo scene potpuno ok (tu ide prigovor i autorima, ne samo posrednicima i publici), ali o tome ćemo u sledećem postu! Ako korak ka lečenju ove plemenite nacije od homofobije mora da bude tako mali, neka bude, bar su se potrudili da prevaziđu heteronormativnost i stereotipe, a koliko su uspeli, zaključićemo nakon poslednjeg posta, koji će biti krajnje interesantan, časna reč, i dovoljno light za hangover stanje, pa nije ništa strašno što je zakazan za prvi, videćete! ♥

Fotku sam pronašla evo baš ovde x

Ne treba zaboraviti ni značaj Beograda, vodećeg hronotopa serije! Večitu raskrsnicu kultura autori su očigledno hteli da prikažu mimo splavova, Skadarlije i ostalih žarišnih tačaka, pa su možda malo i preterali sa kul omladinom koja sluša samo kul muziku i izlazi na kul alternativna mesta, jer to možda ipak više liči na Beograd iz sedamdesetih nego na ovaj danas, ali svakako je lepo videti i tu njegovu stranu.

♥

U seriji „Jutro će promeniti sve“ tematizuju se najrazličitije društvene pojave, nekad  senčenjem i nagoveštavanjem, nekad kroz ironiju i satiru. Meni je najvažnije što su protresli ili makar načeli (manje ili više uspešno) dosta važnih društvenih tabua, kao što su seksualnost, masturbacija (naročito ženska, opa, i to postoji), abortus, LGBT populacija, roditeljstvo van partnerske zajednice, depresija, ekonomska zavisnost i egzistencijalna ugroženost marginalizovanih društvenih grupa (mladih, na prvom mestu, a takođe, ne kaže se eksplicitno, ali možemo naslutiti da Svetlana odlučuje da zažmuri na jedno oko na Borisovu prevaru upravo zbog ekonomske zavisnosti)… Pored toga, potkačili su i brojne društvene anomalije: birokratiju, nepotizam, korupciju, partijsko zapošljavanje, priučenost, sumnjive fakultetske diplome…

Kroz različite situacije provučene su aluzije na oskudicu u Srbiji, recimo kad Ljuba kaže Filipu da kupi najjeftini paradajz sos ili kad prodavac u pet šopu pita „Gospođo, može 220 grama?“ Sve epizode sa policajcima sasvim rečito govore o stanju u našim institucijama. O zapošljavaju mladih saznajemo dovoljno kad na Inesinoj zabavi njen prijatelj kaže da je istoričar umetnosti, pa Filip prokomentariše nešto u stilu „Mogu misliti kako ti je lako da se zaposliš u Srbiji sa svojim obrazovanjem.“ Priroda našeg čoveka koji je valjda željan svega pa mu je sve senzacija i lako se prodaje dočarana je oduševljenjem žena iz računovodstva Mladenom zato što im je doneo skupe praline. Takođe, scena u kojoj stariji radnici ponižavaju Filipa kad dođe da odrađuje dug u Gradskoj čistoći prikazuje kako u društvenom sistemu svako voli da demonstrira svoje zrno moći kad mu se za to ukaže prilika.

U celokupno društveno zamešateljstvo mladi nisu uronjeni kao idealizovane mučeničke figure, nego sa svim svojim vrlinama i manama (pre svega pasivnim življenjem na liniji manjeg otpora i oslobađanjem od odgovornosti, do čega je na ličnom planu dovela kolektivna situacija omladine pod pritiskom kapitalizma, uz obaranje celokupne društvene odgovornosti na pojedinca i njegovo zalaganje). Takođe, treba primetiti da nijedan postupak protagonista nije imao značajnije direktne posledice (na primer, kad Anđela izgubi posao, to nije ni zato što je bila u nedozvoljenim odnosima sa studentima, ni zato što je javno izvređala Mladena, već zato što je na njeno mesto došao član partije). Ovakva odluka je bila zgodna za ostvarivanje autorske namere da naglasak bude na unutrašnjem svetu junaka, mada je istovremeno odgovorna za povelike rupe u radnji i motivaciji (o tome super govore u podkastu „Remarkera“, pa nema potrebe da se ponavljam, proverite i sami, klik). Odsustvo uzročno–posledične povezanosti prenosi posledice na unutrašnji svet junaka, a pored toga stavlja naglasak na njihovu sudbinsku određenost i nemoć da svojim životima upravljaju (što je u suprotnosti sa kapitalističkim spinovanjem o čoveku kao stoprocentnom kovaču svoje sreće od strane glasnogovornika ovog društvenog uređenja poput Andreja). Takođe, svako vreme ima svoje junake. Za razliku od, recimo, Tungija iz „Zaboravljenih“, čija je situacija rezultirala samoubistvom, stanovnici jednog možda još tragičnijeg sveta osuđeni su na neprekidno tavorenje u sistemu ponovnih pokušaja. Zato pored optimizma njihovo konstantno podizanje iz pepela nosi sa sobom i dozu gorčine, jer se svakim novim pokušajem likovi zapravo vraćaju na traku nužnosti sa koje uporno beže.

U seriji se pojavljuju različiti tipovi karaktera i ljudskih osobina, a najvažnije od svega je da likovi nisu polarizovani po principu dobar – loš, iako određeni stereotipi ipak postoje (o tome ćemo nešto više u poslednjem postu). Kroz priču se provlače i načini života koji su na ovom području još uvek novi i zanimljivi, pa tako Filipov otac (kao i Sašina majka) ispituje alternativne načine ishrane i izrađuje dekupaž, Sašina polusestra je veganka… Praziluk tendencije, poput davanja imena detetu Ljubica Kiša su (nadam se, jer nije dovoljno jasno), iskarikirane.

Neke scene su umetnički veoma zanimljivo obrađene, kao kada u prvoj epizodi hapse Filipa i devojku sa kojom je pobegao sa svadbe, pa se usred halucinacije pojavi  plavo svetlo sa rotacije. U „Jutru“  postoji ozbiljno dobra simbolika i odličan odabir detalja, na primer,  „Escape room“ kao slika potrage za izlazom iz bezizlaza i kapsula kao oličenje igranja sa tuđim životima u konzumerističkom kapitalističkom sistemu, obeleženost tikom okretanja brojanice zahvaljujući kojoj je Ljuba „prozreo“ dečka iz Crne Reke… Neke „jutarnje“ replike su stvarno moćne, a među njima prednjači ona sad već čuvena: „Život je Avganistan. Večiti rat niskog intenziteta.“ Humor je jedan od najznačajnijih sastojaka serije, jer omogućava da se bez patetike progovori i o najvećim ličnim i generacijskim tugama i problemima.

♥

Privedosmo kraju i ovu priču! Ne preostaje mi ništa drugo nego da vam poželim srećne predstojeće praznike i sve najbolje u godini koja je pred nama (jer kad jutra počnu od početka da se odbrojavaju, možda nešto i uspeju da promene)! Lepo se proveselite, a prvog će vas ovde čekati, za kraj ovog našeg serijskog programa, kritika slabih momenata u „Jutru“! Biće vickasto i neće biti naporno, mislim da je to ok za počasni krug i da fino zatvara priču, pa navratite! Živeli!

Jutro će promeniti sve: slučaj Anđela

Dođosmo i do poslednjeg člana fantastične četvorke! Za one koji su se sada uključili u moju analizu serije ,,Jutro će promeniti sve“, ostavljam linkove da nadoknade propušteno: Čemu to, Filip, Saša, Ljuba a mi nastavljamo sa redovnim programom. Dakle, na red je došla Anđela, za mnoge najkompleksniji lik u seriji, a njena priča je možda i najtragičnija. Imala je pažljivo isplaniran i do tančina razrađen plan za budućnost – stabilnu vezu i sigurnu karijeru (ostaje da se razmisli koliko je to bila njena volja, a koliko se povinovala tuđem uticaju kao i svako poslušno dete od koga se očekuje mnogo, a malo se osluškuju njegove želje).

Međutim, kao i kod Filipa (što je potpuno logično, jer mlade uzdanice trpe najveći pritisak zbog očekivanja okoline, pa kad puknu, obično puknu u paramparčad), kriza kreće upravo u momentu kad se sve kockice poslože, a osobu bez jasne motivacije i mogućnosti da svoj problem artikuliše preplavi osećaj  nedovršenosti, neiživljenosti, teskobe i kalup u koji je smeštena postaje joj tesan i mora da se izbavi iz njega. Nakon raskida, Anđela kreće u preispitivanje svoje ličnosti, osvešćuje i oslobađa svoju potisnutu, rekla bih, biseksualnost. Kako joj se prevazilaženje tabua uslađuje, tako joj i postupci bivaju sve riskantniji, pa sa studentima ulazi u seks, droga i rokenrol priču, bez obzira na potencijalnu opasnost da zbog toga izgubi posao.

Fotku možete pronaći na x

Osim toga, oslobađa se i u odnosu sa ljudima, pa nakon što je na početku bila pravi beskičmenjak koji ni piće ne ume samostalno da izabere, kroz seriju se postepeno sve više osnaživala i zauzimala za sebe, ali nakon što joj to ipak nije donelo nikakav boljitak, nastupili su lomovi, čiji smo vrhunac imali priliku da vidimo u epizodama sa supermarketom (gde je posebno potresan onaj deo kada pokušava da pozove bilo koga na večeru, a niko joj ne dolazi, kako se obično i potrefi u trenucima čovekove najveće usamljenosti) i sa psovanjem Mladena, mladog partijskog poslušnika sa sumnjivom diplomom koji je potpuno neosnovano postavljen na mesto asistenta za koje se ona godinama pripremala (pritom ne branim ideju o zapljunutom mestu, samo konkurencija treba da bude lojalna i konkurs pošten, a to kod nas ne može da bude, kako god da okreneš).

Ispoljavanje „agresije“ oličava njenu nemoć da aktivno učestvuje u usmeravanju svog života, bilo na poslovnom ili emocionalnom planu. Kao što i sama u jednom trenutku rezignacije konstatuje, ceo život su je ljudi tapšali po ramenu, a kada je došao trenutak da se neko istinski založi za nju, svi su se povukli. U ljubavi Anđela takođe nije imala mnogo sreće, pa su u njenom slučaju rastanci raznih vrsta bili nekako najdominantniji na različitim životnim planovima. Mislim da je zapravo i u odnosu prema sebi i u odnosu prema drugima najviše koštalo prećutkivanje, nakon kog je iskrenost prema sebi donela krizu identiteta, a otvorenost prema drugima doprinela je povređivanju i razilaženjima različitih vrsta.

Serija „Jutro će promeniti sve“ jedan je od retkih primera u domaćoj kinematografiji u kome se otvoreno izašlo iz heternormativnih okvira u prikazivanju seksualnosti i mislim da je to za svaku pohvalu. Eh, sad, o samom načinu predstavljanja gej populacije u seriji može se diskutovati, jer Darija je očigledno neko kome je eksperimentisanje sa devojkom samo faza u odrastanju (kao u pričama o američkim sestrinstvima), dok Marta ne želi otvoreno da prizna svoje opredeljenje (što je donekle razumljivo s obzirom na balkanski mentalitet kojim je okružena, ali nije u redu prema Anđeli da joj partnerka vezu sa njom doživljava kao svoje noćno pretvaranje u mister Hajda). Ni za Anđelu nismo baš sigurni da li je odlučila da se prepusti potisnutoj seksualnosti ili je i kod nje u pitanju samo faza u kojoj se nakon zasićenja svime što je sačinjavalo njen dotadašnji način života prosto okrenula „novitetima“ i „pokusima“ različite vrste. Ipak, uz sve ograde od opasnosti da lezbejsko seksualno opredeljenje u ovoj seriji može da deluje kao neka prolazna etapa u sazrevanju osobe, svakako je pohvalno što se bez predrasuda i marginalizacije progovorilo o LGBT populaciji, i to kroz jedan od glavnih likova i kroz sve izazove i otežavajuće okolnosti sa kojima se Anđela zbog svoje iskrenosti i otvorenosti suočila.

U nizu Anđelinih razlaza posebno je potresan  drugi rastanak sa Miroslavom, jer sa jedne strane imamo devojku koja se samostalno suočila sa bolnim razilaženjem sa načinom života koji za nju više nije imao smisla, a sa druge strane momka kome se zbog tuđe odluke život naprasno promenio iz korena, a njemu je ostalo neshvatljivo zašto je tako ispalo. Mislim da je njegova reakcija nakon što je saznao za abortus bila motivisana time što je Anđela nakon godina veze tako značajnu odluku donela sama. To svakako jeste odluka koju žena treba samostalno da donese, bez bilo koje vrste pritiska, jer se radi o njenom telu i mislim (i nadam se) da Miroslavljeva reakcija nije u suštini uperena protiv toga. Meni se čini da je ona više izazvana spoznajom da ga Anđela više nije posmatrala kao partnera sa kojim se sve deli i da on sa tim nije mogao da se pomiri. Baš tragična situacija, u kojoj oboje razumemo i žalimo, a niko nije kriv.

To je život, i to je ono sudbinsko koga ne možemo da se oslobodimo, ma koliko se trudili. I u tome je, čini mi se, i najveći dramski kvalitet ove serije, što su ljudi predstavljeni iz raznih uglova, necenzurisano, bez idealizacije, i što svaka vrsta delovanja uvek otvara novu nemogućnost i neizvesnost, ali pritom ne parališući junake, nego ih podstičući na akciju i veru u novo sutra, ma kako male bile šanse da će ono nešto promeniti. To neko tužno smejanje i mirenje sa stvarnošću na kraju serije, koje sa sobom nosi određenu svest, ali ne znači odustajanje, zapravo simbolizuje sazrevanje likova i promenu koja je morala da se dogodi u svima njima da bi nastavili sa svojim životima.

Od svih protagonista, Anđela je nekako najstoičkije, najhrabrije i uglavnom potpuno samostalno izgurala sve probleme i izazove, od abortusa i raskida, do gubljenja posla zbog partijskog aktiviste. Njen odlazak na Island, daleku zemlju o čijoj se kulturi na ovim prostorima malo zna, i to na postdoktorske studije, kao jedino preostalo rešenje, vrlo je simboličan u predstavljanju situacije u ovoj zemlji, u kojoj više ništa nije sigurno, čak ni za one koji se trude i urade sve što se od njih očekuje, pa i više od toga, te im na kraju preostaju samo doškolovavanja po belom svetu i produžavanje neizvesnosti, jer ipak je bolje biti „večiti student“ (mada se opis ove kategorije znatno promenio u poslednjih deset godina), nego nezaposlen i besposlen.

Scena opraštanja je veoma dirljiva, ali ne prelazi u neukusnu patetiku, pa predstavlja finu razdelnu tačku za polazak u neizvesnost svakog od četiri lika na kraju serije, uz jednu zrelu pomirenost sa situacijom i samim životom kao takvim, baš kao što je njihov susret na početku uz pesmu „Ima vremena za ljubav“ delovao obećavajuće i zračio optimizmom. Drugari su se okupili, pomogli jedni drugima u sazrevanju, ali na kraju svako mora sam da se suoči sa stazom koju je odabrao (iako je preostalo troje zajedno odjezdilo u neizvesnost jutarnjom maglom obavijenog Beograda, svako od njih ponaosob moraće da ponese krst svog izbora).

♥

Pričom o Anđeli zaključujemo priču o protagonistima serije, barem u vidu teksta. Jako me zanima da čujem kakvi su vaši ustisci, slažete li se da je njena sudbina najtragičnija ili se zalažete za onu da je svaka sudbina tragična na svoj način? U svakom slučaju, nadam se da ćemo priču nastaviti u komentarima. Do kraja ovog maratona o ,,Jutru“ ostale su nam još dve celine. Sutra će biti reči o sporednim likovima, temama i simbolici u seriji, a poslednja, novogodišnja deonica, biće vam sigurno najzanimljivija, videćete! Hvala vam što me pratite i čitate, do novog susreta vam šaljem lep, jutarnji pozdrav!

Jutro će promeniti sve: slučaj Ljuba

Sa novim jutrom (dobro, podnevom, ali nećemo sad cepidlačiti) stigosmo i do mog omiljenog lika!

♥

Ljuba. Bivši sportista, Beograđanin iz unutrašnjosti, ništa ljudsko mu nije strano. Kod njega imamo obrnutu situaciju u odnosu na ostale likove: on je jedini  stvarno egzistencijalno ugrožen (nema gde da spava, šta da jede, duguje zelenašima), ali je takođe i ubedljivo najžilaviji i najsnalažljiviji, nikad ne odustaje i uvek smišlja i namišlja kako dalje, koliko god puta lupio čelom u zid. Ljuba je učesnik najsimpatičnijih situacija u seriji (kao što su đuskanje sa Marlenom,  učešće i žirant) i naravno celog opsega karnevalskih momenata, od seksa uza zid i polne bolesti, preko telesnog pražnjenja, humora, sve je tu i sve je bio, od žigola, preko Master Ljube i Ljube Discipline, pa sve do kuvara, vlasnika restorana i oca.

Fotku sam pronašla na sledećoj adresi x

U svakoj situaciji, Ljuba se u trenutku snađe, kao onda kad ga je zvala na telefon Kristina, koja mu je bila upisana kao Mišić, a on se začas setio da slaže Ivonu da mu je to drug koji se tako preziva. Snalazio se uvek na svoj način, ne želeći svojim problemima da opterećuje porodicu i prijatelje i trudeći se da svoj život predstavi u najboljem mogućem svetlu onima koje bi saznanje istine povredilo. Koja je najveća Ljubina vrednost? Pa upravo to što mu ništa ljudsko nije strano, odlično poznaje ljudsku prirodu, pa zbog toga i nema nikakvih predrasuda i otvoreno prihvata svet oko sebe, nikog ne osuđujući i za svakog imajući lepu reč. Baš je bilo divno videti kako jedna muškarčina koja je po svim parametrima vezana za patrijarhalni kanon podržava svoju drugaricu bez ostatka i u lezbejskom seksualnom opredeljenju i u pravu na abortus ili kako kao večiti prevarant koji se ne da obmanuti daje šansu mladiću lečenom od narkomanije koji je pokušao da mu se predstavi u nešto drugačijem svetlu (ova scena govori dovoljno i o tome kako povratnici prolaze u društvu koje ih je jednom obeležilo).

Ipak, treba primetiti da je Ljuba tip sa kojim ne biste voleli da se sretnete u svom ljubavnom životu, jer je tako sav simpatičan i zanimljiv, a preveo bi vas žedne preko vode. Da bi se snašao, on često ide linijom manjeg otpora, umesto da se istinski potrudi, pa je u stanju da slaže, obmane, iskoristi, parazitira (na imućnim ženama, ali i na Filipovom znanju dok su prodavali seminarske radove studentima), ali zato kad mu je Filip ponudio da rade kao moleri, to je odbio sa zgražavanjem. U svemu tome treba se setiti i njegove sportske karijere koja je propala zbog povrede, zbog čega se naš junak poveo parolom „Živi kako možeš, kad ne možeš onako kako hoćeš“, pa je u tome bome poprilično i preterao. Ljuba je jedini izmešten iz konteksta, pa ukus životne promašenosti oseća tek kad se vrati u svoj rodni kraj, pa počne  pritisak očekivanja okoline koga je do tada bio pošteđen.

U svojoj beskrupuloznosti Ljuba ipak nikad ne ide do kraja, pa tako odbija da prenese paket sumnjivog sadržaja da bi mu prijatelj pozajmio novac u kriznoj situaciji, a ni prema osobama koje je iskorišćavao nije bio ravnodušan i bio je u stanju  da se u znak zahvalnosti čak i ponizi, naročito dok je živeo kod Ivone (ne isključujem mogućnost da je i to bio deo strategije preživljavanja).

Na kraju serije, Ljubin napredak je možda i najizraženiji. Osamostalio se, odlučio da zarađuje od sopstvenog rada i da se brine Ivoni i bebi. Ljuba, svačiji drug i brat, i surogat muž i otac, kako je jedino i bilo moguće nakon celokupnog laganja, mazanja i varanja. Dok se svom snagom trudio da svoj život i ljude u njemu rasporedi onako kako njemu odgovara, sudbina je stvari ipak namestila po svom ukusu. Baš je bilo tužno videti ga u sceni popunjavanja formulara ili onda kad je Ivoni doneo salatu sa orasima na koje je alergična, jer tad je shvatio da uprkos promenama u razmišljanju i ponašanju ne može da izbriše posledice prošlosti, odnosno da zahvaljujući negovanju površnih odnosa Ivonu, majku svog deteta, skoro uopšte ne poznaje. Sreća pa se, kao i svemu drugom, i završnoj situaciji brzo prilagodio, pa je sačuvao životni optimizam zbog kog smo ga svi zavoleli i na kraju ostao, ipak, svetao lik, uprkos svom glibu kroz koji se kroz seriju provlačio.

♥

Dobro, sad već pogađate ko ide posle mog miljenika (mislim, miljenika zbog harizme i prihvatanja sveta oko sebe bez predrasuda, što nikako ne umanjuje njegove mane i bezobrazluke, posebno u odnosima sa ženama), pa mi ne preostaje ništa drugo nego da najavim Anđelu tako što ću reći da mi se najmanje dopala u početku, ali sam je tokom serije baš zavolela i stekla veliko poštovanje prema njoj. Uskoro ćete saznati zašto! Koji je vaš omiljeni lik iz „Jutra“? Vidimo se sutra, na istom mestu, u isto vreme!

Jutro će promeniti sve: slučaj Saša

Nastavljamo druženje sa našim protagonistima, a ovo jutro biće posvećeno Saši! Buntovnica u svakom mogućem smislu, od seksualnih sloboda (mada smo, paradoksalno, najviše smelosti i eksperimenata na ovom planu videli od stidljive Anđele), do podrivanja svih vrsta autoriteta. Prema svemu u životu odnosi se sa ironijskom distancom, a fore su joj poprilično urnebesne – ja sam se najviše oduševila onoj za uslovni refleks u prvoj epizodi, ali bilo ih je…

Evo gde sam našla ovu fotku x

Međutim, kako se radnja razvija, gledaoci počinju da uviđaju da Saša nije baš tako jaka i samostalna osoba kakvom se činila na prvi pogled… Ona se ironijski odnosi prema majci i njenim pogledima na svet, ali zato svako malo zagrebe na njena vrata čim zafali love, podsmeva se očuhu Borisu, ali ipak ne propušta njegove snobovske zabave, živi „samostalno“ sa cimerkom po svaku cenu i kad nema nikakvih novčanih primanja, pritom se ne odričući luksuza (jedenja po restoranima i slično), a na kraju čak i kad ona i Ljuba otvore restoran opet je keva umešala prste i pogurala stvar… Ovaj raskorak između ciničnog pogleda na svet i ekonomske zavisnosti od roditelja i između želja i mogućnosti karakterističan je za predstavnike „onemogućene generacije“, pogotovo što je Saša dete iz disfunkcionalne porodice.

Manipulativne tendencije koje su prisutne u ponašanju svih roditelja u seriji najizraženije su kod Sašine majke Svetlane, pogotovo na početku, kada se žena duri zbog toga što je Saša posetila oca koji je na samrti i slično… Uopšte, sa jedne strane kod nje imamo taj neuobičajeni način života za „stariju“ generaciju – te meditacija, te astrologija, te alternativna ishrana, što bi po svim parametrima trebalo da znači jednu hipi, veselu mamu, a sa druge strane imamo potpuno šikaniranje ćerke, infantilno durenje i večito izigravanje žrtve… Odrastanje uz ovakvu majku kod Saše i njenog razmaženog polubrata stvorilo je istu posledicu, otuđenost, iako im je pristupila na različite načine, Saši stvarajući joj konstantan osećaj krivice, a njenom bratu oslobađajući ga bilo kakve odgovornosti. U suštini, Svetlanino nezadovoljstvo (život u nesrećnom braku i povređenost koju vuče iz veze sa Sašinim ocem) prenosi se na odnos prema deci, odnosno, u porodici se lične frustracije prenose u skladu sa starosnom i ekonomskom hijerarhijom između članova.

Otuđena od majke, očuha i brata, susrevši se sa ocem bez koga je rasla tek kad je bio na samrti i ne razvijajući dalje odnos sa polusestrom i maćehom, Saša jedinu istinsku porodicu ima u svojim prijateljima i zato se za kult „fantastične četvorke“ drži grčevitije od svih. U situacijama kada je želela da zaštiti sebe, ona se i nehotice često pretvarala u izdajicu, kao onda kad je prodala sliku Dejvida Bouvija koju joj je Filip poklonio, kad je prećutala Anđeli vezu sa Filipom, ili kad je da bi se izolovala od situacije sa Filipom otišla kod bivšeg dečka iako je znala koliko je nastabilan (mnogima se nije dopala ova epizoda, a meni jeste, zato što je dramski efekat u njoj bio opak – kako je malo potrebno da se kula od karata sruši kad se čovek bori protiv svoje prirode).

Saša je lik koji najviše zavisi od svoje okoline i koji se najpre prepušta pasivnom pretrajavanju i životnoj stihiji. I kada je išla kod očuha na proslavu, Filip je morao da ide sa njom, i kada se svetila sadašnjem vlasniku kafića koji je držala uradila je to sa Anđelom, čak je i u izolaciju pobegla kod bivšeg dečka, svaki posao je dobila preko majke, restoran je otvorila sa Ljubom… A kafić, koji je bio jedina njena samostalna aktivnost (mada Svetlana u jednom trenutku naglašava kako joj je konstantno pozajmljivala novac dok ga je držala), pukao je posle par epizoda, što opet ne govori samo o njenom karakteru već i o položaju mladih koji danas gotovo ništa ne mogu ukoliko nema nekog starijeg (bilo po godinama, „činu“ ili džepu) da stane iza njih. Iako deluje drsko i odvažno, Saša u suštini zazire od konflikta, zbog čega je trpela novu cimerku kad se Anđela odselila kod Miroslava iako se videlo da joj ne prija, a svojim prijateljima je radije prećutkivala probleme i distancirala se ako se makar i nazirala opasnost od suočavanja.

Kada su se Saša i Filip smuvali, zezali smo se da je scena urađena po ugledu na „Seobe“, jer gospoža Dafina otkad je „zgrešila“ sa deverom stalno je sanjala žabe, a tu je i Zemun, i mulj, i močvara… Legli su jedno drugom kao melem na ranu u trenutku kad su oboje doživljavali svoje stresove i tuge, tad ti baš treba neko ko te zna i razume i mislim da je to razložno motivisano. Posebno je bilo simpa ono kad su otišli na splav Filipovog drugara, pa su nakon ceremonijalne i utegnute večere odlučili da se opuste, potegnu vino iz flaše i pogledaju „Slagalicu“. Ono kao, to smo mi, znamo se ceo život, zašto bismo se još i jedno sa drugim mučili i folirali. Kad su raskinuli, to je bila posledica straha, koji je njega naterao da se ponaša gušiteljski, a nju da pobegne. Mislim da je lepo što su posle celokupnog natezanja ipak završili zajedno, jer bolje je da dvoje nestabilnih koji se razumeju vide kako da se stabilizuju, nego da ih neko muštra i forsira kao Ines Filipa.

♥

Znam da bismo još mnogo toga mogli reći o Saši, ali ja ću se ovde zaustaviti, a vi mi se najslobodnije priključite u komentarima! A koga će nam doneti sledeće jutro, saznaćete na ovom istom mestu!

Jutro će promeniti sve: slučaj Filip

Evo nas, nastavljamo tamo gde smo juče stali! Svakom liku iz serije biće posvećen po jedan od narednih postova. Počećemo sa Filipom, junakom čiji je povratak početna tačka radnje.

Fotku sam preuzela sa neta, tačna lokacija: x

Filip, dečko koji obećava, student generacije na ETF-u, stipendista, mlada nada i roditeljska uzdanica, vraća se u Beograd nakon godina provedenih u Americi iz razloga koji nisu otvoreno izrečeni, ali nagovešteno je da se zasitio trke i unovčavanja sopstvenog znanja i dara u trulom kapitalističkom poretku i da dolazi u Srbiju kao davljenik koji se nasukao na pustom (jalovom) ostrvu. Filipova situacija posebno je uspešno oslikana u sceni u kojoj se njegov motivacioni govor pred učenicima škole koju je pohađao pretvorio u ispovest nekoga ko je kroz čitavu mašineriju sistema prošao, pa dobro zna i cenu i posledice uspeha. Njegovi razlozi uprkos svim bolnim previranjima kroz koje prolazi nikome nisu jasni, a niko se i ne trudi posebno da ga razume, roditeljima je više stalo da sačuvaju svoj ugled i da ga najpre po svaku cenu vrate u Ameriku, a kad im to ne uspe, da ga nateraju da se što pre zaposli u Srbiji, sestra i prijatelji imaju svoje probleme (a počeće da se otvaraju jedni prema drugima tek na polovini serije), njegova devojka Ines je zadovoljna svojim profesionalnim životom pa nema razumevanja za njegovu krizu, a i više ga doživljava kao svoju pratnju nego kao ravnopravnog partnera. Po povratku, nesnađeni Filip upada u sukobe sa zakonom, zbog droge i saobraćajnog prekršaja, pa na kraju od uglednog softverskog inženjera postaje društveno–korisni radnik gradske čistoće. Srozavanju u inače vrlo perspektivnoj i traženoj struci doprinosi, pored činjenice da ljudi izgleda teško praštaju uspeh pa za najdarovitijeg mladog čoveka odjednom nisu više zainteresovani ni fakultet ni druge institucije, a ni kolege sa fakulteta, i Filipova zasićenost bespoštednim zakonima tržišta rada. Zbog toga on upada iz greške u grešku, pa želeći da sačuva intelektualnu i profesionalnu samostalnost najpre se prepušta životarenju i roditeljskim jaslama, pa pomoć traži od profesora sa fakulteta, zatim predlaže svoj projekat policiji, radi studentima seminarske radove.

Gradativno snižavanje perspektivnog mladića kulminira radom u Gradskoj čistoći, a zapravo ništa manje i neuklapanjem u agresivnu i izveštačenu korporativnu atmosferu u firmi oličenu u kapsuli za analizu ličnosti, u kojoj ljudi postaju pokusni kunići veštačke inteligencije i nezaustavljive trake kapitalističkog sistema. Kako mu je Andrej i stavio do znanja, neko drugi jedva čeka da zauzme njegovo mesto, jer je u eri štancovanja i masovne proizvodnje u kojoj se polako brišu svi parametri individualni kvalitet potpuno nebitan i lako zamenljiv. Na kraju je jedino rešenje za očuvanje preostalog dostojanstva kreiranje video igrica, koje otvara mogućnost da se u nekom vidu stvarnosti ipak učestvuje, zajedno sa društvenim otpadnikom Jakšom.

Kao i svi geniji, i Filip pokazuje osobine poput introvertnosti, nesnađenosti, neprilagođenosti, a ponekad ume da bude i sebičan i manipulativan, kao u onoj sceni kad se skine u gaće da bi naterao Jakšu da pođe sa njim na sastanak.  Ipak, iz njegovih usta su izašle i najpametnije ironične opaske u seriji, pa ne možemo da se ne prisetimo kako je majstorski nasankao roditelje u prvoj epizodi na svadbi ili kako je „spustio“ Borisa nezavisnog novinara na njegovoj snobovskoj zabavi. Na kraju serije vidimo da je Filip uspeo da nađe svoj mir (u neizvesnosti, doduše, ali ona je u ovoj zemlji ionako neminovna propratna pojava u životima pripadnika mlađe generacije), tako što je poslušao sebe i uradio ono što oseća i želi, a ne ono što okolina od njega očekuje i u skladu sa tim vrši pritisak. Tako je umesto isprogramiranog načina života u firmi koja je tipična kapitalistička nuspojava sa sve izveštačenom ljubaznošću i timskim duhom i autoritativne i manipulativne devojke odabrao kreiranje igrica u kome makar nikog neće imati nad glavom i Sašu sa kojom može da bude ono što jeste bez griže savesti.

♥

O Filipu toliko, osim ako vi nemate nešto da dodate? U tom slučaju, priču o njemu možemo da nastavimo u komentarima. 🙂 A kome će biti posvećen sledeći post saznajte sutra, na istom mestu!

Čemu to? Noć je ušla u nas (Jutro sve promeniti neće)

Prošlo je neko vreme od prikazivanja poslednje epizode serije ,,Jutro će promeniti sve“ na malim ekranima… Utisci su se slegli, mnogo ih je i raznovrsni su, pa ću zato umesto prvobitne zamisli da postavim jedan prilično obiman post podeliti svoj tekst u više tematskih celina i svako veče objavljivati po jednu. Počinjemo! 

♥

Ovo što ću sada reći nije posledica posttraumatskog sindroma koji svi bivši studenti književnosti vuku sa metodičkih predmeta. Jok, nego stvarno je istina (i ljubav za Miliju koji je to istakao bar po jednom na svakoj od 991 strane metodičke Biblije) da je snaga umetnosti u njenoj univerzalnosti i svevremenosti.

Evo, na primer, ako uzmemo da pročitamo Disovu pesmu „Naši dani“, prepoznaćemo Srbiju s kraja 2018. godine u svakom stihu. Svakom. Pa, da se ne ponavljam baš previše, lepo je čovek sve i spoznao i rekao još davne 1910. Teška priča, ovo danas, prepuna malo starih malo novih strašnih pojava sa ružnim imenima kao što su diktatura, desnica, nacionalizam, rasizam, kapitalizam, patrijarhat, nepotizam… Ko i ne vidi ova strašila, ne ume da ih imenuje ili nema snage da u njih otvoreno uperi prst, vidi da mu nije dobro, da živi na ivici egzistencije, u neizvesnosti i strahu, dok mu oko glave odzvanjaju priče o biološkim satovima i trube demagoške parole. Pa su nam na sve to još kao pravim budalama uvalili i vetrenjače sa kojima ćemo da se borimo, belu kugu i crni Zapad, što je taman za sivilo po kome mladi bauljaju već godinama, a izlaz se ne nazire.

Oni koji se nisu opredelili za komercijalna zanimanja ili partijsku knjižicu kao jedini preostali važeći dokument u ovoj državi dobijaju iluziju slobode zbog mogućnosti da otvoreno izraze svoje nezadovoljstvo na društvenim mrežama i protestima, ali i ta nastojanja na kraju uvek proguta mrak, nezadovoljstvo se taloži, snaga popušta, a godine prolaze. I, jebiga, ne ide nam u prilog apatija koja preti da zavlada, ali ljudski je pognuti glavu nakon tolikog udaranja u zidove. Ljudski je i bežati u utopije kad ti je realnost ovako ružna i kad pripadaš generaciji (pritom nemam nameru da nas idealizujem ili opravdam), koja je osuđena da najlepše godine provede kao izdržavano lice na stazama birokratije. I kad u svim krugovima društva od porodice do institucija prođeš onaj poznati spektar od razumevanja do osuđivanja, u svemu tome se i ti istrošiš i izgubiš kompas, pa više ne znaš ni ko si, ni šta ti je činiti, ni koliko možeš, ni šta se od tebe očekuje, ni zašto to ne možeš da ispuniš, ni zašto si se baš skroz prepustio stihiji.

Zato nam je u jeku agresivne populacione politike pod parolom „Dosta reči, nek zakmeči“, u Srbiji, zemlji među šljivama, popovima i lopovima u kojoj je izgleda jedino rešenje za sve hleba i igara, a za mlade njoj doboš pod grlo, a njemu puška u ruke ili bar mržnja u glavu, pa da se svi tako naoružani i zaposleni na određeno vreme ili nikako lepo zadužimo do grla (ako nam je već neprijatno da nas izdržavaju penzioneri uz smehotresnu novčanu pomoć i dodatke) kod legalnih lihvara koji su nam u svakoj reklami najbolji prijatelji sa osmehom od uha do uha, pa da se zajedno na opšte zadovoljstvo otkotrljamo u neizvesno sutra zarad viših ciljeva plemenite zemlje na brdovitom Balkanu, praveći živi zid između nje i bele kuge, kako kaže parola, ćutanjem i beslovesnim koćenjem, a bome i ostajanjem u rodnoj grudi po svaku cenu, i čuvanjem tradicije i vere od zlih spoljašnjih sila, serija „Jutro će promeniti sve“ došla kao neočekivano buđenje iz letargije i legla nam je, što se kaže, kao šamar budali.

Serija govori o životu mladih ljudi u Srbiji danas. U 39 dvadesetpetominutnih epizoda (izuzev prve i poslednje koje traju nešto duže) prikazane su životne priče četvoro mladih koji se, zagazivši u cetvrtu deceniju svog postojanja, da upotrebim floskulu koja danas doduše ne znači ništa, nalaze na „životnoj prekretnici“ (a možda bi najpoštenije bilo citirati Ahmeta Nurudina sa onim „Čovek je još mlad da bi imao želja, a već star – čitaj sputavan, pa istrošen – da ih ostvaruje“). Međutim, različite okolnosti onemogućavaju ova četiri lika (Filipa, Anđelu, Sašu i Ljubu) da trasiraju svoje životne puteve i pronađu postojana životna uporišta, pa smo kroz jednu gotovo necenzurisanu i razgranatu priču o izgubljenim generacijama dobili poprilično surovu i realnu sliku stvarosti. „Jutro će promeniti sve“, ironična parola onih koji nemaju stvarno rešenje i osnovanu nadu, upravo nam priča o tome šta se dešava kad kriza nastupi u godinama kada bi trebalo da je sve određeno, rešeno, kad se od nas mnogo očekuje, a mi neobjašnjivo tonemo sve dublje sa sve manje slamki na vidiku i sve manje onih koji bi naše probleme razumeli.

Kako je ova apokrifna tvorevina dospela na Bastion, evo ne znam bogomi, ali to je zasigurno nešto najbolje što mu se desilo u poslednjih 100 godina, a i nama. U početku mi je jako smetalo što je serija formatirana minutažom predviđenom za sitkom, jer drama je drama i treba joj vremena da se razvije, da uvuče u priču, a ne da vrhunac dramske napetosti bude panika gledalaca pred iskakanjem onog reklamnog bloka predvođenog Bregom na kraju epizode. Međutim, iako i dalje verujem da bi duže epizode bile bolje rešenje i da su možda blago naškodili seriji tolikim seckanjem, lepo su oni to izgurali i gađali su u centar, što je uostalom i jedino bitno (a i ko zna koji su ih tehnički razlozi poterali na takvo rešenje). Odabir muzike u seriji je jako lep i odlično prilagođen tematici (jedino su me za srce ujeli što nije bila istoimena pesma Indeksa), ali uživala sam svakako, baš su nas vratili u neka lepša vremena za svakog, a naročito za mlade.

Baš je efektno što serija počinje dolaskom, a završava se odlaskom. Putovanje je metafora izgubljenosti, potrage za smislom postojanja i boljim životom. Uopšte, likovi su u seriji konstantno u pokretu, menjaju se, sastaju i rastaju, upoznaju sebe i svet oko sebe kroz različite susrete i situacije, a emocije gledalaca se konstantno smenjuju od ljubavi i razumevanja do ljutnje na svakog od njih. Filipov povratak iz Amerike okuplja staru ekipu i, nakon što na početku odvojeno pratimo njihove priče, kako serija odmiče, životne sudbine junaka se sve intenzivnije prepliću, a njihovi odnosi se usložnjavaju. Na početku ne postoji iskrena i otvorena komunikacija među prijateljima, do te mere da niko ne zna da je Ljuba beskućnik, Filip frustriran, Anđela prolazi kroz krizu identiteta, a Saša depresivna. Tek postepeno, likovi se otkravljuju, zbližavaju i kultnom scenom ispovedanja u kolima u povratku iz Novog Sada započinju sve intenzivnije i iskrenije otvaranje jedni prema drugima. Sviđa mi se što junaci nisu idealizovani i nije predstavljeno samo njihovo „stradanije pod društvenim jarmom“. Ne, svako od njih prikazan je sa svim svojim vrlinama i manama, snagama i slabostima i svako od njih je dete svog vremena, što će reći tragikomična figura. Mora da se konstatuje i da su svi glavni glumci, Nikola Rakočević, Isidora Simijonović, Jovana Stojiljković i Andrija Kuzmanović carski obavili svoj posao, kapa dole.

♥

Toliko za danas! Ostavljam vas da uživate uz divnu istoimenu pesmu Indeksa, a nastavak priče o junacima serije ,,Jutro će promeniti sve“ sledi sutra, na istom mestu, u isto vreme!