Nivoi života: Nešto duboko lično

Barns je jedan od onih pisaca koji nepogrešivo privlače svojim stilom. Ne možeš da ga ne voliš. Čist, jasan, precizan, melanholičan, duhovit. Sve što treba. U pravim dozama bitter-a i sweet-a. „Nivoi života“ je jedna od „onih“ knjiga. Znate na šta mislim, iako ova rečenica budi asocijacije na reklame za uloške. Onih koje gađaju pravo u centar, pa nas raznesu na atome, pa nas opet sastave i tako u nedogled. I tema i pripovedanje i biografska pozadina, sve je nekako upereno u sam epicentar vašeg bića, pa se nemojte opirati kad bez greške stigne do tamo i počne da vas centrifugira. Neka. Sve je to za ljude. I sve to mora ponekad da se prođe. Tuge su veliki pokretači naših života, baš kao i radosti. A ona posebna vrsta, takozvana nasmejana tuga, kako ju je krstio Crnjanski, ono neobično stanje metafizičke sreće i spokoja zbog osvojene sposobnosti mirenja sa sudbinom, to je po mom mišljenju odlika najsnažnijeg umetničkog izraza. Apsolutna sinteza životnog iskustva. Tako nekako. Najbolje što iz reči može da se izvuče da se opiše neopisivo i da se iskaže neiskazivo. E, Barns je jedan od tih pisaca. I roman „Nivoi života“ je jedno od takvih dela.

♥

 

Teško je govoriti o ovom romanu. Ali, ako ništa drugo, mogu da kažem da je ovo pravo vreme da se pročita. Ružno je doba godine, pasje je vreme napolju, bljuzgavica se još razvlači, standardna februarska košava je tu, nagoveštava neke promene, ali još uvek neopipljive, i sve otprilike izgleda kao, jeste da, Deretiću Jovane, dekadencija neke književne epohe. Pa, dok se još vučemo po ovom vremenskom limbu, nije loše da se prođe kroz emocionalno čistilište. Preživeće se, u pitanju je oko 110 stranica. Roman je podeljen u tri tematske celine. U prvoj, koja se zove „Greh visine“, u fokusu pripovedanja su motivi letenja balonom i fotografisanja. Oni oličavaju ljudsku težnju ka slobodi i dosezanju višeg, nadnaravnog smisla. Svaka misao o prevazilaženju granica je plemenita samo dok je u povoju, i dok je još smisao samoj sebi. Dok je još u domenu čiste umetnosti. Kada se upiše u sferu nauke i smesti u istorijski kontekst, ideja dobija primenu, ali gubi svoju čistotu i metafizičku dimenziju. Izlaženje iz kanonizovanih okvira nosi sa sobom veliki rizik, ali i pruža čovekovom življenju uporište pomoću kog se prevazilazi svaki strah. Kroz priču se ukrštaju istorija i fikcija, kolektivno i lično, dokumentarno i esejsko. Junaci prve celine su zasnovani na istorijskim ličnostima, Sari Bernar, Frederiku Bernabiju i Feliksu Turnašonu Nadaru. Nadarovi istorijski zabeleženi uspesi u domenu aeronautike i umetničke fotografije predstavljaju okosnicu za priču o ljudskoj sudbini.

U drugoj celini, pod nazivom „Na nivou“, okvir priče se sužava, iako se među protagonistima nalazi isti trio fantastiko pozajmljen iz istorijskih izvora. Ovoga puta reč je o ljubavnom odnosu Sare i Frederika. Ukoliko nakon prve priče, u kojoj je sve što je Nadar preduzimao dobijalo smisao tek nakon što je o tome razgovarao sa svojom ženom, nije bilo dovoljno jasno, sad jeste: pored umetnosti, ljubav je najveći smislotvorni impuls u mraku postojanja. Ona je najsloženiji međuljudski odnos, upravo zbog toga što je plod slobodnog izbora, racionalnog ili iracionalnog, ali slobodnog. Nije podložna nikakvim zakonima i prinudama, jednostavno postoji. I kao takva je, kako Barns piše, stecište istine i magije, poput leta balonom u prvoj priči, i sa sobom nosi neumitne doze sreće i opasnosti koje su različito raspoređene za svakog od nas. Povezivanje sa drugim daje smisao životu. Otuda metaforička priča o majmunu i papagaju koji žive u istom kavezu, iako majmun muči papagaja, jer kad su ih razdvojili, papagaj je umirao od tuge. Ljubav je nasušna potreba živih bića koja se ne može ni objasniti ni kontrolisati. A njena snaga je nesamerljiva.

U trećoj priči svi posrednici nestaju i sve postaje lično. Iz univerzalne priče o ljudskoj sudbini u prvoj celini i univerzalne priče o ljubavi u drugoj celini ulazimo u treću i poslednju priču, pod nazivom „Gubitak dubine“. U njoj nam Barns direktno pripoveda o svom ličnom gubitku, o svom životu nakon smrti supruge Pat. Kroz priču o bolu i patnji, kako kao intimnim osećanjima, tako i kao društvenim pojavama, zapravo je ponovo ispričana univerzalna priča o ljubavi, o mikrokosmičkim radostima koje su tu ljubav sačinjavale i zbog kojih se gubitak tako bolno oseća:

„Spojiš dvoje ljudi koje niko ranije nije spojio. Ponekad je to kao onaj prvi pokušaj da se vodonični balon veže za vatreni: da li ćeš radije da se slupaš i zapališ, ili zapališ i slupaš? Ali to ponekad uspe i stvori se nešto novo, i svet se promeni. A onda, u nekom trenutku, pre ili kasnije, iz ovog ili onog razloga, jednoj osobi oduzmu onu drugu. A ono što se oduzme uvek je veće od ranijeg zbira. To možda nije matematički moguće, ali emocionalno jeste moguće.“

Ova celina ispripovedana je u prvom licu. Perspektiva se sužava i priča se zaokružuje: u ukrštaju ličnog i univerzalnog svestrano su prikazane životvorne sile postojanja, a za Barnsa su to definitivno ljubav i umetnost. One su ti smeli iskoraci zbog kojih vredi rizikovati, i patiti, i umreti. I samo njihovim posredstvom možemo upisati svoj trag u mraku istorijskog postojanja. Reči su zalog očuvanja smisla, i kad sve drugo nestane i izneveri.

♥

            Ispričaću vam za kraj jednu priču o ljubavi. Ne morate da je čitate, ali ja moram da je napišem. Moje pripovedačke sposobnosti su skromne, ali, iskupiće me Barns kad budete čitali „Nivoe života“ (ili bilo koju drugu knjigu, sa njim ne možete omanuti u izboru). Svega se sećam kao da je juče bilo. Počelo je sa šepanjem, onako iznenada. Dobro, pomislim, juče je bio zdrav i prav, biće to ok, verovatno su se podžapali. Međutim, kako je vreme prolazilo, Kića se sve teže oslanjao na levu nožicu, a Tića je bila sve nervoznija (možda je vama smešno već to što sam bila tako „kreativna“ u davanju imena, ali vic je zapravo u tome što se nikad nije jasno čulo koga grdim, ili hvalim, pa su redovno nastajale čitave zabune). Prokopam po forumima i vidim da se papagajima to dešava kad im nokti previše izrastu. Odemo kod veterinara da sredimo stvar. On odseče Tići nokte, a Kiću dugo pregleda, zagleda, ispipava. Vraća mi ga s rečima: „Žao mi je, za njega ne mogu ništa da uradim.“ Pomislim, zajebava se sa mnom. Kakav si ti to veterinar, ‘leba ti, kad ni kandže ne znaš da skratiš! Čovek mi je onda sve ispričao naširoko, nije da nije, kako „ptica“ neće još dugo, i zašto nema nikakve nade da će biti drugačije, ali ja ga ništa nisam čula. Kad organizam treba da svari tešku informaciju, simpatikus nepogrešivo procenjuje koliko si slab, i ne pada mu na pamet da se kocka.  Ispali nekoliko projektila adrenalina, i mirna Bačka. Možeš da se upinješ do sutra, nećeš ništa registrovati.  Loše vesti organizam prima isključivo u ratama, vodeći se istom onom logikom u vezi sa srcem zbog koje ne smemo da uskačemo u ledenu vodu. Dobila sam uputstva za terapiju koju pod hitno moram da počnem da primenjujem. Donosim kavez kući i počinjem da ridam. Kića me gleda, ali ne znam da li razume. Ja sigurno ne razumem. Do juče zdrav, prav, danas su mu dani odbrojani. Proleću mi kroz glavu sati koje sam mogla da provedem s njim, a nisam, stvari koje sam mogla da uradim drugačije, a nisam, svest da nešto nije u redu koja je mogla da mi dođe na vreme, a nije.

Tih dana, moj Kića se više nije čuo. Boga pitaj koliko dugo sam dreždala ispred kaveza nadajući se najtišem pisku, iako sam ga svojevremeno mnogo puta psovala što me je budio (ko ima papige, zna kako to izgleda kad zakrešte u cik zore). Iz dana u dan sve je manje jeo i pio, sve teže i teže se kretao, i to onako uza zid kaveza, nije više mogao da skoči sa šipke na šipku. Perje je počelo da mu opada. A ja sam kao luda buljila u njega zanoseći se idejom da se veterinar prevario i da pojma nema (ko li dade diplomu takvoj budali, da mi je samo znati), opsesivno sam ga kljukala terapijom, iako ju je on nerado uzimao, manijakalno sam pretraživala forume o tigricama u potrazi za rešenjem i snagom volje pokušavala da prizovem bar jedan glas i bar jedan skok. Varirala sam od beznađa do sumanutih naleta optimizma, od mirenja sa sopstvenom beskorisnošću do preuzimanja odgovornosti za celokupnu kosmičku ravnotežu. Konsultovali smo više veterinara, nabavljali smo razne lekove, vitamine, skalamerije (čak smo po savetu veterinara lek sipali u vodu u jonizatoru, jer je navodno inhalacija bila najbolji vid terapije). Tad nisam shvatala, a sada znam: svaka od preduzetih aktivnosti po svoj prilici je bila lek za moje ludilo, a ne za Kićinu bolest. Čučala sam u mraku u dnevnoj sobi dugo nakon što oni zaspe, legala sam sa strahom da ću sutradan ustati i naći ga izvrnutog na dnu kaveza. „Sve, smo to ne“, ponavljalo se kao refren u mojoj glavi, sve češće i intenzivnije. Možda čoveka u tim situacijama pokreću sebični nagoni, u smislu, boriš se za nekog zato što će se tvoj svet promeniti kad njega više ne bude bilo. Možda u situacijama kada nekog gubimo kroz glave svakog od nas prođe ono samoljubimo pitanje: „Zašto se ovo dešava meni?“ Ne znam. Ali to me je držalo.

Jednog dana, nakon višenedeljne borbe, moj Kića je jeo kao nikad do tad. I pio. Čak je jednom i skočio na donju šipku (na gornju se vratio uza zid kaveza, ali ipak)! Nazirale su mu se klice novog perja. Iako je u tom periodu bio bezvoljan, tog dana je nekako posebno zainteresovano posmatrao dešavanja oko sebe. Međutim, Tića je bila nervoznija nego ikad. Čak ga je nekoliko puta jako čvrknula kljunom. Sećam se kako sam je mrzela zbog toga. Kasnije sam ukapirala da su životinje malo pametnije od ljudi i da ne padaju na pripremne fore Majke Prirode koje ne samo što ogluve čoveka, nego ga po svoj prilici i oslepe. Te večeri zaspala sam prilično mirno. Sutradan ustajem i vidim Kiću na dnu kaveza. Nije san, nije strah. Stvarno je tamo. Pritom sam tog dana dala sebi oduška zbog prethodno neprospavanih noći i poprilično odvalila sa spavanjem. Dragoceno vreme koje sam izgubila urezuje mi se u mozak neizdržljivim intenzitetom. Priđem kavezu i smognem snage da pogledam. Noge su mu se oduzele, leži na boku, ali je živ. Tog dana Tića i ja smo letale oko njega kao mahnite. Obe smo pokušavale da ga privolimo da ustane, da jede, da pije. Nije hteo ništa od toga. Samo se kljunom dovukao do merdevina i gledao naizmenično u njih pa u mene. Da li je hteo da se popne u život ili u smrt, ne znam. Ali, tražio mi je pomoć. A kad u takvoj situaciji ne možeš ništa da uradiš, to se ne zaboravlja. To znam. Popodne sam ga stavila u kutiju obloženu maramicama da mu bude udobnije. Sećam se kako sam se glupavo smejala i otrcano šalila dok sam uveravala rastužene ukućane da je sve u redu. U jednom trenutku smogao je svu snagu kojom je raspolagao, pokušao je da poleti, slabašno kriknuo posle ko zna koliko vremena, a potom se smirio zauvek. Moji pokušaji da ga dozovem i otrgnem od smrti više nisu dopirali do njega. Telo se polako kočilo na mom dlanu. Tića se nije čula. Na naš plač reagovala je mirno i ćutljivo.

Posle svega mene je dugo plašila pomisao na Kiću. I pogled na njegovu praznu ljuljašku. Često sam sanjala svoju šansu da ga spasem, ali redovno sam u nečemu grešila, a njegovo telo je nepogrešivo završavalo na mom dlanu. Noću sam virila u dno kaveza plašeći se da ću ugledati Tiću na njemu. A ona? Njena tuga je izgledala malo drugačije. Prvo je danima odbijala hranu i vodu. Onda je počela da oponaša Kiću krećući se po zidovima kaveza onako kako je on to radio nakon što je oboleo. Posle nekog vremena počela sam da joj puštam pevanje tigrica preko telefona. Na jedan video je u početku intenzivno reagovala i odazivala mu se. Posle je ukapirala i nije više htela ni da čuje. Ipak, buljila je u mene sa nadom, iako je provereno znala da je neosnovana. Nakon toga, provalila je ringišpil. Izlazila je iz kaveza, stajala na jedan od krakova plafonskog ventilatora (naravno, ugašenog), i čekala da zarotiram. Svaki put kad bi se krug završio, gledala me je sa sve većim iščekivanjem. Opet i opet… Bilo je to najtoplije leto u istoriji  naše kuće. Vrteći se u krug, Tića je postepeno počela da se čupa iz letargije. Protiv mojih klipova sa tigricama koje je smatrala neumesnom šalom intenzivno se bunila, ali živela je za vožnje na palicama plafonskog ventilatora… Danas imamo i Rašu. Neko bi možda rekao glupa priča, to su samo životinje… Ali, ja sam sigurna da ona, i kad se mi pomalo zaboravimo, i dalje pamti svoj gubitak. Samo je naučila da živi sa njim, uklapajući ga u svoju novu priču. Nova ljubav ne poništava staru. Novi doživljaji ne brišu pamćenje. Sve su to, kako Barns kaže, nivoi iz kojih je naš život sastavljen. I sve naše male priče odzvanjaju u beskraju kosmičkog postojanja, tiho, ali neprekidno.

 

Četiri karnevala Apokalipse: Zašto volim drame Ljubomira Simovića?

Dok se moja robija na Filološkom fakultetu polako ali sigurno privodila kraju (ako neko misli da preterujem zato što svoje studentske dane nazivam robijom nek zaviri u cenjene odaje Filfaka, ošacuje higijenske i sve druge egzistencijalne uslove i tome doda tonu neuljudnog tretmana i činjenicu da zbog količine gradiva i kad napustiš Bastilju moraš uglavnom da sediš u kućnom pritvoru), nisam se mnogo dvoumila oko izbora teme svog poslednjeg izlaganja pred oslobađajuću presudu. Jeste da su me posle propisno oglobili, dodavši uz obavezni Pringles dokument i propratne dijagnoze poput uverenja o masteriranju (a ceo paket su nam već jednom naplatili nakon osnovnih studija) i sticanju čuvenih 36 metodičkih ESPB bodova, i jeste da mi niko do danas ne traži da ga u bilo šta uveravam i da su mi šanse da se zaposlim u školi otprilike jednake kao nekom sa otpusnom listom iz CZ-a, ali, to je sada neki drugi karneval… Hoću reći, teatar apsurda. Pardon, druga tema. Elem, odaberem ja tako da pišem o karnevalizaciji u dramama Ljubomira Simovića, pa da vidimo šta sam to sve otkrila prilikom svojih istraživanja i kako to izgleda moderni karneval!

♥

Fotografiju sam našla ovde: x

Ljubomir Simović je dramski pisac, pesnik i esejista. U našem fokusu će danas biti njegovo dramsko stvaralaštvo. Napisao je četiri drame: Hasanaginicu, Čudo u Šarganu, Boj na Kosovu (sigurno znate čuveni film iz 1989. godine koji je snimljen prema ovoj drami) i Putujuće pozorište Šopalović. E, sad, postupak karnevalizacije je zastupljen u svim njegovim dramama, ali da se ovaj post ne bi pretvorio u maraton bez kraja i konca kao onaj prethodni, ograničiću se na Šopaloviće i na njihovom primeru ću predstaviti poetiku Simovićevog karnevala. Najpre da odgovorim na pitanje, zašto karnevalizacija? Zato što karneval ima moć da depatetizuje tragediju, pa zato prikaz nesreće nikad nije tako snažan i efektan (bar ja mislim) kao kad je propušten kroz prizmu smeha. U drami koja je sasvim sigurno vrhunac njegovog stvaralačkog opusa Simović obrađuje događaje u okupiranom Užicu 1941. godine i kroz motiv rata kao krvavog bala pod maskama bespoštedno raskrinkava ljudsku prirodu.

Karnevalski ambijent

Znamo kako je čika Bahtin definisao karneval. On kaže da karneval podrazumeva oslobađanje od vladajuće istine i postojećeg poretka, privremeno ukidanje svih hijerarhijskih odnosa, privilegija, normi i zabrana i stvaralački princip obnove. U Šopalovićima se promena u poretku dešava kroz uvođenje ratnog stanja, dakle atmosfere koja je dijametralno suprotna karnevalskoj, ali ipak zadržava neke njene odlike: poništavanje pravila i gubljenje parametara, privremenost, haotičnost, igrovnu koncepciju. Međutim, ratni karneval gubi osnovni smisao, a to je obnoviteljski princip, i postaje razoran. Sama atmosfera obiluje karnevalskim rekvizitima: putujuće pozorište asocira na cirkus, a ne na ustanovu visoke kulture i njegov naziv više podseća na porodičnu zanatsku radnju. Takođe, trupa najavljuje svoju predstavu igrajući scenu iz Šilerovih Razbojnika na Rakijskoj pijaci koja je, osim što je javni prostor, pa je kao takva pogodna za dešavanja u kolektivu, mesto na kom se prodaje alkoholno piće, koje nudi beg od stvarnosti. U drami se dosta govori o jelu i piću i ugađanju telu, ali, ovakvi razgovori samo doprinose utisku ratne bede i gladi (jer hrane nema), a spasonosnu opijenost zamenjuje slika egzistencijalne zarobljenosti:

Vasilije: „Nije prag, nego obična boca! I svi smo u toj boci začepljeni! A onaj mesec gore, ono je čep!“

Takođe, brojne seksualne konotacije u delu nemaju afirmativan karakter, već se povezuju sa frustracijama i vređanjem:

Gina: „Ne bi se libila da iznese čavku na tezgu,

Pa drmaj, Drmane, i kudeljaj, Kudeline!“

Nezadovoljena seksualnost u drami doprinosi građenju inverznog karnevala. Psovke u delu nemaju obnoviteljsku namenu, već su izraz nemoći, besa i nasilja i međusobno udaljavaju učesnike karnevala, umesto da ih zbliže. Najčešće korišćena uvreda je reč „kurva“, koja, suprotno od afirmacije telesne ljubavi karakteristične za karneval, ima za cilj da žene ponizi i javno žigoše.

Luda

Još jedna od odlika karnevala je prisustvo lude. Kako ludilo podrazumeva život mimo kanonizovanih vrednosti zajednice (a znamo da je ono kao izokrenuto viđenje stvarnosti stabilna pozicija za njeno preispitivanje i prevrednovanje), ovaj fenomen se vezuje pre svega za lik Filipa Trnavca, za koga je pozorište jedini pravi život. U ratnim prilikama u svetu koji ne razume, on pronalazi spas u glumačkim metamorfozama. Međutim, kako je patrijarhalno društvo zatvorena i monolitna sredina, svaki pokušaj samostalnog osmišljavanja smatra se nedopustivim prekoračenjem, pa kad Gina izgovori reči: „Ovog bi bilo sevap okaditi“, zapravo misli da Filipa treba prilagoditi zajednici kolektivnim obredom. Svoj izlazak iz zadatih okvira Filip plaća glavom u apsurdnoj situaciji (jer,  represivnoj vlasti je dovoljan privid odgovarajuće istine kako bi sprovela svoje namere). Njegova poslednja želja bila je da mu lobanja postane rekvizit za buduća izvođenja Hamleta (na ovaj način uvodi se i luda Jorik), ali sahranjen je u neobeleženoj grobnici i zaliven krečom, što simbolizuje potpuno brisanje njegovog identiteta (znamo da se karneval poigrava sa identitetom, ali znamo i na koji način). Međutim, na jednom mestu Vasilije kaže:

„Njegova će luda glava i mrtva pronaći put od te masovne grobnice do ruke nekog Falstafa koji igra Hamleta“. Hoće reći, nije važno što je Filip fizički nestao, nastaviće da postoji kroz plemenitu ideju o umetnosti kao jedinom utočištu u destruktivnim vremenima u kojima su detronizovani sve drugi ideali i uporišta. U tom smislu, moram da citiram jedan Filipov divan iskaz:

„U ovom svetu,

u kom pretvaramo

ovcu u kožuh,

medveda u šubaru,

i svinju u čizme,

ko će učiniti,

ako nećeš ti,

da kožuh zableji,

da šubara zamumla,

i da se čizme oprase?“

Maska

Značajna komponenta karnevalskog sveta jeste fenomen maske. U tom smislu, pored pozorišne simbolike, treba primetiti i društvenu. Celokupan svet Putujućeg pozorišta Šopalović deluje kao bal pod maskama. Gina se od životne promašenosti skriva iza korita punog veša, a Blagoje iza flaše. Simka pred svetom nosi masku ucveljene udovice, a zapravo je u srećnoj vezi sa Blagojem (i njen odnos prema glumcima je licemeran). Dara je pod maskom tkačke radnice komunistička zaverenica, Sekula je kao naizgled nevin pušten iz zatvora, a okružni načelnik i njegova ljubavnica su pod maskom uglednih građana sarađivali sa okupatorom. Majcen, Drobac i Milun su, kao ljudi vrlo sumnjivog morala, postali čuvari reda i mira, a glumci su obeleženi kao prestupnici. Ovo karnevalsko izokretanje ukazuje na to da je mimikrija zapravo osnovni princip funkcionisanja društvene zajednice.

Tako je, recimo, Drobac obeležen (i doslovno, krvavim tragovima koje ostavlja), a zapravo se iza njegovog markiranog lika sakrila čitava plejada nasilnika i kompleksaša sa svim svojim nastranostima i prizemnim sklonostima. Pojedina imena takođe deluju kao maska (Milun, Blagoje), a značajan motiv su i Dropčevi nečujni opanci u kojima se prikrada žrtvama. Oni simbolizuju opasnost koja dolazi odande odakle joj se najmanje nadamo, čak i od bližnjih, naročito u opasna i nesigurna vremena. Do kraja „predstave“ svi „glumci“ će poskidati svoje maske i pokazaće nam da im ništa ljudsko nije strano.

Marginalni i žigosani likovi poput Filipa i Dropca često demaskiraju društvo i samu egzistenciju. U mimikriju spada i kreiranje takozvane veštačke stvarnosti u modernom dobu, pa kada Sofiju ošišaju ona jednostavno stavi periku i dobije pohvale kako je perika čak i lepša od njene prave kose, a Gina na jednom mestu kaže da Sofija karminiše i bradavice na grudima. Grudi su u Simovićevim delima apsolutni simbol iskona i njihovo skrnavljenje poništava i poslednje pribežište (naravno, Gina se izlupetala, ali jasno je na šta Simović aludira i opominje).

Motiv maske je dragocen i za razumevanje Dropčevog samoubistva. Kada Sofija pomene tikvu (koja je u srpskoj folklornoj tradiciji simbol plodnosti i obnove, a „fenjeri“ od tikava se vezuju za pokladne običaje), Drobac evocira uspomene na detinjstvo, ogoljava se, njegova moralna svest se ponovo aktivira i on gubi mogućnost da nastavi da učestuje u karnevalu smrti. Sofija je prepoznala lepotu u zveri, i to lepotu priče, koja je čovekov najdragoceniji dar. Kroz priču se Drobac delimično iskupljuje, ali, svestan je da ne može nastavi da živi mimo posledica svojih postupaka i da će u društvu večno biti obeležen. Stoga je, iako je simbolično pokušao da obezvredi vidovu travu nazivajući je mišjakinjom, on  nepovratno progledao i spoznao ništavilo, pa je jedini izlaz pronašao u samoubistvu, odnosno, napuštanju predstave.

Performans

Brisanje granica i izokretanje stvarnosti važne su odlike karnevala. Poigravanje između „realnosti“ i fikcije prisutno je kroz razne intertekstualne i metatekstualne momente. Svaki društveni čin ima odlike igre i performansa, pa se u Šopalovićima briše granica između „zbilje“ i pozorišta i ove dve stvarnosti se prepliću. Egzibicionističke radnje u kolektivu moraju biti viđeni budnim okom voajera da bi ispunile svoju svrhu:

„Drobac: Vješo sam one leševe na Žitnoj pijaci. Pokraj kantardžinice.

Gina: Čula sam.

Drobac: Bolje bi bilo da si viđela.“

Nije dovoljno prenošenje vesti o strahotama, već je neophodno i lično svedočenje mase da bi se obezbedio željeni rezultat – strah koji obezbeđuje pokornost. Smrt ne može više biti samo nasilna, ona mora biti izvedena kroz performans (a kreatori egzekucija, pokazalo se kroz istoriju, imaju nepresušnu maštu). Kako su sve pojave u društvu dvosmerne, gledaoce krvavim pozornicama obezbeđuje upravo ljudska priroda, to jest naslada svakom vrstom senzacije i prekoračenja.

Takođe, okupirano Užice obiluje nacističkim dekorom, od proklamacija i zastava sa kukastim krstovima do leševa, pa možemo ustanoviti da propaganda podrazumeva naglašenu teatralnost. Javno prisustvo, sceničnost i plastičnost doprinose učvršćivanju poretka i obezbeđuju njegov legitimitet u zajednici.

Značajan društveni performans je čin osramoćivanja, odnosno javnog „ubijanja“ u očima zajednice, bez čije potvrde nema ni postojanja. Sramota je veći tabu od fizičke smrti i predmet je najvećeg straha. U jednom trenutku Jelisaveta naziva građane katrandžijama. Katran (u kombinaciji sa perjem) oličava neke od najcrnjih ljudskih poriva – uživanje u tuđoj nesreći i korišćenje svake prilike da se demonstrira svoje zrno moći. Javna kažnjavanja i obeležavanja u drami su brojna, od vređanja i proklinjanja, preko sramoćenja Sofije šišanjem, pa sve do vešanja nagih leševa na Žitnoj pijaci. Ova strašila u žitu su u ratnim uslovima, koji omogućavaju čoveku da oslobodi sve svoje tabuizirane sklonosti, jedina preostala hrana za izopačeni ukus. Narod je često kolektivni paravan za ispoljavanje nepodobnih sklonosti individue:

„Dara: Treba da upamti kako narod sudi!

Gina: Koji narod?“

Biblija, folklor, jezik, humor

Da sad ovde ne bih nabrajala biblijske i folklorne motive, jer ima ih dosta, navešću samo po jedan: uporedite Dropca i Judu i razmotrite simboliku vode. Ovo su takođe momenti koji Šopaloviće povezuju s karnevalom, jer karneval potiče iz folklorne tradicije, a vezuje se za crkveni kalendar! Treba li da pominjem Simovićev sočni i slikoviti izraz? I beskrajnu duhovitost? Parafraziraću scenu u kojoj Blagoje opčinjen Sofijom kaže kako je nekad bio odličan plivač i kako je znao da pliva i kraul i „butterfly“, zatim baci flašu u reku (to jest, navodno se odriče alkolola), a Gina mu dobacuje: „Plivaćeš ti za tom flašom, Blagoje, i kraul i beterflaj!“

Karneval u drami Putujuće pozorište Šopalović ne donosi veselu relativnost sveta. On je poprište manipulacije, izopačenih ukusa i tragičnog nerazumevanja među ljudima. Ipak, umetnost, koja ne želi da privremeno oslobodi, izjednači ili preokrene, već da stoji rame uz rame sa surovom realnošću i da o njoj ispriča priču, u svim svojim oblicima ima snagu da zaleči, obnovi i osmisli i da posle svih zabluda i iluzija čovečanstva stoji kao poslednje uporište na strašnom mestu, još uvek, postojano.

♥

Eto, to su bila neka moja zapažanja o karnevalizaciji kod Simovića. Ja ga stvarno volim i pre svega se divim njegovom poznavanju i otvorenom raskrinkavanju ljudske prirode i društvenih mehanizama, a, ako neko nije čitao pa ne zna, dela su mu i više nego duhovita, pa se sve teške istine koje je rešio da nam saopšti daju svariti! Ovaj princip se može primeniti na analizu svih njegovih drama. Ako ste u prilici, pogledajte na jutjubu snimak predstave Putujuće pozorište Šopalović iz ’86, odlično je urađena, a Gojko Šantić je tako odigrao ulogu Dropca da ćete biti pod utiskom mesec dana, garantujem! Pozivam vas da priču nastavimo u komentarima, o bilo kojoj od njegove četiri drame! Pozdravljam vas do narednog susreta i hvala vam na pažnji!