Jutro će promeniti sve: kritična rešenja

Evo nas, i u Novoj godini na istom mestu! Danas ćemo završiti ovaj serijski maraton (ovde možete pročitati prethodne epizode Čemu to, Filip, Saša, Ljuba, Anđela, Sporedni likovi), hvala vam što ste držali korak i srećni vam praznici! Idemo, prvi put s Jutrom na jutrenje u 2019! 😉

Fotku možete pronaći ovde x

Za kraj moram, pored svih svojih simpatija za seriju „Jutro će promeniti sve“, da istresem i nekoliko primedbi. U primedbe ne računam one sitne greške tehničke prirode koje su se potkrale, njih više pominjem kao „fun facts“ – na primer, kad je Filip u čamcu izgovorio rečenicu „Ja se nikad nisam kupao u reci“ bukvalno epizodu ili dve nakon što su se on i Ljuba napili na Štrandu i uskočili u vodu. Ili što preko celog leta fakultet najnormalnije radi. No, bilo je tu i nekih stvari koje su mi ozbiljnije zasmetale i nisam ih baš najbolje razumela.

Na prvom mestu, šta je sa ishranom u seriji? Mladi studenti nakon burne noći spremaju Anđeli američke palačinke sa jagodama za doručak (stvarno, neko tako doručkuje u Srbiji?!), Ljuba, sportski tip od dva metra i sto kila pravi kod Ivone čorbicu od brokolija sa semenkama bundeve i pohovani koziji sir, a drugi put samo neku salaticu, vegani jedu isključivo salatu i uspevaju da prežive, dok za krompir ili hleb recimo uopšte nisu čuli (što baš i ne pomaže predstavljanju i popularizaciji ovog načina ishrane, jer ko je lud da tako živi), pa onda mus sa leblebijama, babaganuš i ostale gluposti, mislim… A onda se pojavljuju dve scene u kojima se ismevaju otprilike jedina dva normalna obroka u seriji, kad Ljuba kaže da mu je keva poslala sarmu pa se svi kao nešto smejulje, jer zaboga niko ne jede sarmu, svi žive preživajući, samo eto „seljak iz unutrašnjosti“ ima posla sa takvim specijalitetima (a ako ćemo po svim nutritivnim parametrima, gde ćeš bolje od sarme, koja sadrži i protein i ugljeni hidrat i vitamine i sve što treba) … Ili onda kad su bili na ostrvu pa su se kao prvo pola sata Saša i Filip upinjali da prepoznaju suljpa pa kad su ga konačno identifikovali, jer oni sa takvim načinom ishrane uopšte nemaju veze, onda su se siti ismejali… Evo ne znam bogomi šta se time htelo reći, i to ne zato što sam neki zadrti probornik tradicionalnog jelovnika, nego zato što je toliko insistiranje na tim novotarijama prosto nerealno i smešno i verovatno bi svi pomrli od gladi da se tako hrane. Svuda gomila salate… Plus, ismevanje sarme se ne uklapa sa onom tradicionale i „kupujmo domaće“ simbolikom s početka serije da su sve rakije industrijske, samo je šljiva dobra, odlučite se šta vam je ideja! 🙂 Ali hajde, pošto su se na kraju u svom restoranu Saša i Ljuba okrenuli domaćoj kuhinji i zasitnim jelima, da verujemo da su i sami uočili ovu grešku…

Druga stvar, raskorak između stvarnih mogućnosti i načina života likova. Saša nema posao i nema primanja, a izgovara rečenicu „Imaš ostatke „Kineza“ u frižideru, a posle ćemo se naći u restoranu na nekoj klopi“, onako nonšalantno. Filip nije mogao da dođe kod Jakše sa nekim čipsom ili čime god, nego sa fensi italijanskom hranom. Saša i Anđela, dve Beograđanke, pored situiranih roditelja žive kao cimerke po svaku cenu, i kad izgube posao… Nisam sigurna ni u ideju da nezahvalan položaj mladih bude prikazan kroz živote povlašćene grupice koja i dalje ima sve i ni u čemu ne oskudeva, konstantno se krećući po nekim elitnim mestima, fensi zabavama i skupim prijemima, takvo rešenje oduzima na snazi tragediji „izgubljenih generacija“, jer ako su na sve strane te elitne mogućnosti, ispade da ih ovo četvoro nemaju (kad ih nemaju) samo zato što su se uskurobecali pa nisu u tokovima, a nije baš tako… Jer, ako recimo dvoje hipi studenta psihologije najopuštenije živi u onolikoj stančugi, onda se nameće pitanje šta ovi stariji izvode sa svojim neuspesima… Ili kao razumljivo je da razmaženi protagonisti žive „samostalno“ i kad nemaju nikakvih primanja, a skandalozno je što Zigi živi sa roditeljima ponašajući se kao dete (ne branim ni njega, nego mislim da treba razmisliti o tome koliko su povlašćeni likovi u stanju da realno prikažu egzistencijalne probleme mladih koji danas nisu nimalo fiktivni, a u njihovim slučajevima često liče na pozu i razmaženost). Snobiš momenat dosta je zastupljen u seriji, a prednjači svadba iz prve epizode, na kojoj prvo tiho iz pozadine dopire klasika, gosti razgovaraju bez ikakvog pojačavanja tona, a kad se uveče ponapijaju, pa odluče da se raspuste do kraja, onda opiče kolce uz malo Luisa. Mislim, sami su insistirali na realističnom prikazivanju života u Srbiji, a ovo je ipak neka elitistička priča, daleko od toga da prosečan čovek u Srbiji tako živi…

Mnogo je bolje bilo pred kraj serije kad su se oslobodili proseravanja i kvazikosmopolitizma, pa su Filip i Ljuba u skladu sa svojim mogućnostima jeli iz pekare i slično… E sad, ovo nema toliko veze sa kategorijom, niti je tipično za ovu seriju, ali moram da kažem da mi je ono spavanje u brusu i gaćama stvarno presmešno (iako kontam da te scene služe ne do kraja eksplicitnom prikazivanju telesnosti), ali mislim da se svaka ženska osoba na ovom svetu naježi od transfera neudobnosti kad to vidi. 🙂

Treća stvar, momenti iz holivudskih ljubića i preterivanja. Dok su Ljuba i Ivona na obali mapirali neobične trenutke iz svoje prošlosti, sa onancem u žbunju i ćaletovom željom na samrti da se vozi na panorami i dok se Anđela zbog raskida davila u čipsu i sladoledu ne nudeći pritom cimerku, sve vreme sam čekala da odnekud iskoči Metju Mekgonahi i objavi da su se šalili za te holivudske klišee… Primer preterivanja je ono kad je Ljuba zamerio detetu što gleda „Patrolne šape“ i pustio mu „Sautpark“… Šta reći… „Klišejčići“ (kao ono kad je Saša rekla „kanapejčići“) su se povremeno potkradali i u govoru likova, kao da je scenaristima tu i tamo presušila inspiracija, pa se recimo Anđela prilikom raskidanja sa Miroslavom nije setila ničeg originalnijeg od onog „Nisi ti, ja sam“… Bezveze su mi bile i one neprirodne konstrukcije, kao kad Marta kaže „Imam neki sir i pršutu, a onda ću izneti dezert“. Brate, kod nas se kaže „Izneću meze i nešto slatko“, šta ga tu mrsiš (ako se u situacijama kad treba da poslužiš gosta uopšte nešto i najavljuje)… Ali bar nije bilo toliko radikalnih ispala i prevođenja sa engleskog kao kad u „Ubicama moga oca“ Olja kaže „Pojedi svoj obrok“! Nervirali su me i oni momenti tipa Anđela i njena devojka sede i doručkuju i onda kao radi reda pitaju Sašu hoće li i ona da se pridruži, kao da je neko levo smetalo, a ne osoba koja tu živi.

Što se preterivanja tiče, u tu kategoriju ulazi i činjenica da su se autori previše rasplinuli u želji da prikažu što više društvenih pojava i ljudskih osobina i stanja, pa kao da neke od njih nisu dovoljno studiozno proučili ili razvili. Recimo, naznake depresije koje su primetne kod Saše nisu smele ostati samo osenčene. Kada se tako ozbiljna tema uvede u priču, ona nijednog trenutka ne sme da deluje kao poza i mora joj se svestranije pristupiti. U tom smislu, mlaki momenti u motivaciji likova usled nedovoljne razvijenosti pojedinih značajnih motiva kao što je depresija povremeno su stvarno pretili da podrže stereotip o lenjoj omladini koja ne zna šta će sa sobom, pa je sama kriva za svoj nezavidan položaj, a daleko od toga da je to ikome bio cilj i da je poruka koju ova serija treba da pošalje takva. Takođe, mislim da bi bilo bolje da su i u predstavljanju porodica protagonista malo prošarali bar u klasnom smislu, ako već nisu želeli da tematizuju porodično nasilje recimo…  Neko bi možda rekao da zakeram, ali epizode su kratke, detalji minimalistički, tako da sve upada u oči.

Četvrta i poslednja stvar, koliko god ekipa serije očigledno bila otvorena za novitete, tabue i raznovrsne karaktere, dešavalo se da, možda iz nedovoljne informisanosti, a možda iz kanonskog pogleda na svet, skliznu u stereotipizaciju, i to vrlo često saobraženu patrijarhatu, što sa pravima i slobodom nikako ne ide. Nedovoljna informisanost se vidi u onoj sceni kad Ljuba povuče dete za uvo i prođe bez posledica. Danas se ni u jednoj školskoj situaciji to ne bi desilo! Isto, na primer, vegani koji samo preživaju salatu, čist stereotip! Na kraju krajeva, svaki fenomen koji nije tipičan za ove prostore iskarikirali su do maksimuma stereotipnim prikazivanjem, naročito kroz likove roditelja. Pa smo imali otvorene scene senzualnosti kad je u pitanju trojka i lezbejsko akcijanje, jer to je seksi i muškarci vole da gledaju devojke kako se krljaju, a ne daj bože da smo geja Jakšu videli na delu, on se siroma’ nije mrdnuo iz onog podruma (ne smem da se usudim ni da pomenem scenario po kom bi jedan od glavnih junaka bio gej). Ili, Darija, kao nekakva predstavnica feminističkog pogleda na svet, nije mogla da bude zainteresovana za neku jaču temu, kao što je nasilje nad ženama, nego je opsednuta veličinom klitorisa i ostalim glupostima, što je opet tipičan primer snižavanja. Takođe, trojka iz Beograda je totalno eterična i prefinjena, dok je Ljuba, „ljakse iz unutrašnjosti“, taj kome keva šalje sarme, koji se prikazuje kako vrši nuždu, prdi, podriguje, balavi i šta sve ne… Njegova sestra je morala da ima troje dece i to korpulentne, koja su jedno drugom do uha, i jedina preokupacija u životu joj je da ih dovede da vide Beograd. Zet je naravno morao da bude nesposobnjaković i jedini koji može da popravi šteker je Ljuba, majčina i sestrina uzdanica i pravi naslednik plemenite loze.

Kristina je morala da bude tipična glupačica, naravno opet iz unutrašnjosti, a Miljana klasična kuguarka, vremešna žderačica mladića, dok se Ljubi toleriše šta god da uradi jer je zaboga muškarac, pa još uz to i simpatičan. Iza svakog muškarca u Sašinom životu, od oca do bivšeg dečka stoji žena oštrokondža koja će svom mužu komandovati i odnos sa njom zauzdavati. Lezbejke su morale da budu „frikovi“, jedna je opsednuta veličinom klitorisa  i živi totalno hipi životom, a druga je glumica u eksperimentalnom pozorištu, jer takvog opredeljenja izgleda nema među „ortodoksnim“ svetom. I, naravno, sve su lepotinje po standardnim kriterijumima, jer kako bi to bilo da se prikaže neka kratko ošišana, korpulentna lezbejka kojom muškarci ne mogu da pare oči? 🙂 I prikaz transrodne osobe samo kroz nastup u kafiću oduzima legitimitet ovakvom opredeljenju svodeći ga na performans. O ženskoj mastrubaciji je naravno moralo da se progovori kroz vibrator „razuzdane“ Anđele, stereotipnu glupačicu Kristinu i Ljubin doživljaj lezbejstva koji je u fazonu napali me večno napaljenog svojim pričama… Na kraju krajeva, glumice koje glume tridesetogodišnjakinje morale su da budu klinke u top formi, dok su glumci uveliko zagazili u četvrtu deceniju života i u prilici su da dozvole sebi i poneki kilogram viška. Tipičan patrijarhat na delu!

♥

No, kad se sve sumira, pored svih nedostataka, serija „Jutro će promeniti sve“ je zaista donela nešto novo na male ekrane, otvorila je brojne značajne teme i mnogo mi je drago što se pojavila i obogatila našu kinematografiju. Ovo ostvarenje iznad svega govori o značaju prijateljstva i drugarskog pristupa u svim vrstama odnosa, jer i ako sve drugo propadne i nađemo se u stanju koje savršeno odgovara jutarnjem magnovenju kojim serija počinje i kojim se završava, ako su nam ostali oni koji nas razumeju i prihvataju onakvima kakvi jesmo, preživećemo. Za kraj bih još naglasila da su tekstovi nastali kao proizvod mojih razgovora sa drugaricama Vesnom i Jovanom posle svake epizode, a ovo je neka vrsta rezimea naših zajedničkih zapažanja. Nadam se da će blog pomoći onima koji su gledali seriju da uvide neke motive i značenja koja su možda propustili i da će zainteresovati nekog ko još uvek nije pogledao ovu priču o izgubljenoj generaciji, sa svim njenim vrlinama i manama, da baci oko. Pozdravljam vas do nekog narednog susreta i želim vam lepa praznična jutra!

♥

Jutro će promeniti sve: sporedni likovi, teme, simbolika

Bližimo se kraju našeg maratona o „Jutru“! Danas ćemo ponešto o sporednim likovima, temama i simbolici u seriji. Počinjemo odmah, jer tema je obimna, a praaaznici nam stižu, što bi rekli u jednoj poznatoj reklami! Hoću da kažem, hohoho, startujemo! 🙂

♥

  Sporedni likovi su uglavnom minimalistički prikazani i služe za svestraniju karakterizaciju protagonista i osvetljavanje društvenog konteksta: roditelji, profesori, gazde i ostali autoriteti za oslikavanje sukoba generacija i nerazumevanja prouzrokovanog drugačijim društvenim uređenjima u kojima su „stari“ i „novi“ stasavali, uspešni vršnjaci koji su „progutali“ uslove kapitalističkog društva za prikazivanje bezizlaza onih koji nemaju dovoljno snažan želudac, partneri za dočaravanje emotivnih previranja i kriza.

Dva lika su se po mom mišljenju izdvojila i ostavila dublji utisak na gledaoce, a to su Ivona i Jakša. Ivona je samostalna, ekonomski stabilna, uspešna žena. U svakoj situaciji ona se sama bori za ostvarenje svojih ciljeva, pa tako hrabro odlučuje i da bude samohrana majka. Na prvi pogled deluje strogo i nepristupačno, ali zapravo je jedan od retkih likova koji je sve sam postigao, nikog nije opterećivao svojim problemima, bila je dovoljno jaka da se izbori sa svakim izazovom i prihvatila je Ljubu onakvog kakav jeste, najpre za vezu (što je on ponovo uspeo da prokocka), a zatim i za zajedničku brigu o detetu. Ona stoički nosi krst žene koja je u Srbiji odabrala karijeru kao primarnu životnu preokupaciju, koja je rodila dete u „poodmaklim“ godinama sa „sumnjivim“ muškarcem, pa još na sve to živi u vanbračnoj zajednici sa drugim partnerom, tako da, od mene za Ivonu čist rispekt i divljenje! Doduše, treba primetiti da ona očigledno potiče iz imućne porodice, rođena je u Ženevi itd, a bez takve potpore teško da bi izgradila karijeru kakvu je izgradila, bez takve karijere teško da bi imala ekonomsku osnovu koja bi joj omogućila takvu nezavisnost, naročito zato što je žena na brdovitom Balkanu, tako da je opet u pitanju radikalan primer, ali svejedno! U vezi sa njenim likom uvodi se jedna od značajnih tema u seriji, a to je dobijanje deteta van partnerskog odnosa. Uz Anđelu, Ivona je junakinja koja razbija najviše partijarhalnih kalupa namenjenih ženama, tako da, alal joj vera, nema šta!

Fotku sam pronašla baš ovde x

Jakša je genije koji je prozreo i prezreo društvo i živeći u izolaciji (simbolično, u podrumu) uspeva (hakovanjem) da na društvene tokove utiče više nego svi oni koji aktivno trče na kapitalističkom točku. U svojoj dobrovoljnoj izolovanosti on deluje superiorno u odnosu na one koji prave kompromise, ali njemu to opet omogućavaju izvesne lične predispozicije i privilegije – genijalnost, introvertan karakter, odsustvo ambicije, a bome i udoban kutak iz koga može da izigrava Kranga!  Jakšin jedini prozor u svet su kamere, što, uz kapsulu i opsednutost Sašinog brata tabletom simbolizuje nehumano otuđivanje ljudi pred napretkom tehnologije.

Jakša je pripadnik LGBT populacije, ali o tome saznajemo nekako više kroz nagoveštaje ili Filipove šale, uvijeno, jer taman posla kad bi Javni servis i brdoviti Balkan progutali da smo uopšte videli njegovog partnera a kamoli neku akciju, dok su vrele lezbo scene potpuno ok (tu ide prigovor i autorima, ne samo posrednicima i publici), ali o tome ćemo u sledećem postu! Ako korak ka lečenju ove plemenite nacije od homofobije mora da bude tako mali, neka bude, bar su se potrudili da prevaziđu heteronormativnost i stereotipe, a koliko su uspeli, zaključićemo nakon poslednjeg posta, koji će biti krajnje interesantan, časna reč, i dovoljno light za hangover stanje, pa nije ništa strašno što je zakazan za prvi, videćete! ♥

Fotku sam pronašla evo baš ovde x

Ne treba zaboraviti ni značaj Beograda, vodećeg hronotopa serije! Večitu raskrsnicu kultura autori su očigledno hteli da prikažu mimo splavova, Skadarlije i ostalih žarišnih tačaka, pa su možda malo i preterali sa kul omladinom koja sluša samo kul muziku i izlazi na kul alternativna mesta, jer to možda ipak više liči na Beograd iz sedamdesetih nego na ovaj danas, ali svakako je lepo videti i tu njegovu stranu.

♥

U seriji „Jutro će promeniti sve“ tematizuju se najrazličitije društvene pojave, nekad  senčenjem i nagoveštavanjem, nekad kroz ironiju i satiru. Meni je najvažnije što su protresli ili makar načeli (manje ili više uspešno) dosta važnih društvenih tabua, kao što su seksualnost, masturbacija (naročito ženska, opa, i to postoji), abortus, LGBT populacija, roditeljstvo van partnerske zajednice, depresija, ekonomska zavisnost i egzistencijalna ugroženost marginalizovanih društvenih grupa (mladih, na prvom mestu, a takođe, ne kaže se eksplicitno, ali možemo naslutiti da Svetlana odlučuje da zažmuri na jedno oko na Borisovu prevaru upravo zbog ekonomske zavisnosti)… Pored toga, potkačili su i brojne društvene anomalije: birokratiju, nepotizam, korupciju, partijsko zapošljavanje, priučenost, sumnjive fakultetske diplome…

Kroz različite situacije provučene su aluzije na oskudicu u Srbiji, recimo kad Ljuba kaže Filipu da kupi najjeftini paradajz sos ili kad prodavac u pet šopu pita „Gospođo, može 220 grama?“ Sve epizode sa policajcima sasvim rečito govore o stanju u našim institucijama. O zapošljavaju mladih saznajemo dovoljno kad na Inesinoj zabavi njen prijatelj kaže da je istoričar umetnosti, pa Filip prokomentariše nešto u stilu „Mogu misliti kako ti je lako da se zaposliš u Srbiji sa svojim obrazovanjem.“ Priroda našeg čoveka koji je valjda željan svega pa mu je sve senzacija i lako se prodaje dočarana je oduševljenjem žena iz računovodstva Mladenom zato što im je doneo skupe praline. Takođe, scena u kojoj stariji radnici ponižavaju Filipa kad dođe da odrađuje dug u Gradskoj čistoći prikazuje kako u društvenom sistemu svako voli da demonstrira svoje zrno moći kad mu se za to ukaže prilika.

U celokupno društveno zamešateljstvo mladi nisu uronjeni kao idealizovane mučeničke figure, nego sa svim svojim vrlinama i manama (pre svega pasivnim življenjem na liniji manjeg otpora i oslobađanjem od odgovornosti, do čega je na ličnom planu dovela kolektivna situacija omladine pod pritiskom kapitalizma, uz obaranje celokupne društvene odgovornosti na pojedinca i njegovo zalaganje). Takođe, treba primetiti da nijedan postupak protagonista nije imao značajnije direktne posledice (na primer, kad Anđela izgubi posao, to nije ni zato što je bila u nedozvoljenim odnosima sa studentima, ni zato što je javno izvređala Mladena, već zato što je na njeno mesto došao član partije). Ovakva odluka je bila zgodna za ostvarivanje autorske namere da naglasak bude na unutrašnjem svetu junaka, mada je istovremeno odgovorna za povelike rupe u radnji i motivaciji (o tome super govore u podkastu „Remarkera“, pa nema potrebe da se ponavljam, proverite i sami, klik). Odsustvo uzročno–posledične povezanosti prenosi posledice na unutrašnji svet junaka, a pored toga stavlja naglasak na njihovu sudbinsku određenost i nemoć da svojim životima upravljaju (što je u suprotnosti sa kapitalističkim spinovanjem o čoveku kao stoprocentnom kovaču svoje sreće od strane glasnogovornika ovog društvenog uređenja poput Andreja). Takođe, svako vreme ima svoje junake. Za razliku od, recimo, Tungija iz „Zaboravljenih“, čija je situacija rezultirala samoubistvom, stanovnici jednog možda još tragičnijeg sveta osuđeni su na neprekidno tavorenje u sistemu ponovnih pokušaja. Zato pored optimizma njihovo konstantno podizanje iz pepela nosi sa sobom i dozu gorčine, jer se svakim novim pokušajem likovi zapravo vraćaju na traku nužnosti sa koje uporno beže.

U seriji se pojavljuju različiti tipovi karaktera i ljudskih osobina, a najvažnije od svega je da likovi nisu polarizovani po principu dobar – loš, iako određeni stereotipi ipak postoje (o tome ćemo nešto više u poslednjem postu). Kroz priču se provlače i načini života koji su na ovom području još uvek novi i zanimljivi, pa tako Filipov otac (kao i Sašina majka) ispituje alternativne načine ishrane i izrađuje dekupaž, Sašina polusestra je veganka… Praziluk tendencije, poput davanja imena detetu Ljubica Kiša su (nadam se, jer nije dovoljno jasno), iskarikirane.

Neke scene su umetnički veoma zanimljivo obrađene, kao kada u prvoj epizodi hapse Filipa i devojku sa kojom je pobegao sa svadbe, pa se usred halucinacije pojavi  plavo svetlo sa rotacije. U „Jutru“  postoji ozbiljno dobra simbolika i odličan odabir detalja, na primer,  „Escape room“ kao slika potrage za izlazom iz bezizlaza i kapsula kao oličenje igranja sa tuđim životima u konzumerističkom kapitalističkom sistemu, obeleženost tikom okretanja brojanice zahvaljujući kojoj je Ljuba „prozreo“ dečka iz Crne Reke… Neke „jutarnje“ replike su stvarno moćne, a među njima prednjači ona sad već čuvena: „Život je Avganistan. Večiti rat niskog intenziteta.“ Humor je jedan od najznačajnijih sastojaka serije, jer omogućava da se bez patetike progovori i o najvećim ličnim i generacijskim tugama i problemima.

♥

Privedosmo kraju i ovu priču! Ne preostaje mi ništa drugo nego da vam poželim srećne predstojeće praznike i sve najbolje u godini koja je pred nama (jer kad jutra počnu od početka da se odbrojavaju, možda nešto i uspeju da promene)! Lepo se proveselite, a prvog će vas ovde čekati, za kraj ovog našeg serijskog programa, kritika slabih momenata u „Jutru“! Biće vickasto i neće biti naporno, mislim da je to ok za počasni krug i da fino zatvara priču, pa navratite! Živeli!

Jutro će promeniti sve: slučaj Anđela

Dođosmo i do poslednjeg člana fantastične četvorke! Za one koji su se sada uključili u moju analizu serije ,,Jutro će promeniti sve“, ostavljam linkove da nadoknade propušteno: Čemu to, Filip, Saša, Ljuba a mi nastavljamo sa redovnim programom. Dakle, na red je došla Anđela, za mnoge najkompleksniji lik u seriji, a njena priča je možda i najtragičnija. Imala je pažljivo isplaniran i do tančina razrađen plan za budućnost – stabilnu vezu i sigurnu karijeru (ostaje da se razmisli koliko je to bila njena volja, a koliko se povinovala tuđem uticaju kao i svako poslušno dete od koga se očekuje mnogo, a malo se osluškuju njegove želje).

Međutim, kao i kod Filipa (što je potpuno logično, jer mlade uzdanice trpe najveći pritisak zbog očekivanja okoline, pa kad puknu, obično puknu u paramparčad), kriza kreće upravo u momentu kad se sve kockice poslože, a osobu bez jasne motivacije i mogućnosti da svoj problem artikuliše preplavi osećaj  nedovršenosti, neiživljenosti, teskobe i kalup u koji je smeštena postaje joj tesan i mora da se izbavi iz njega. Nakon raskida, Anđela kreće u preispitivanje svoje ličnosti, osvešćuje i oslobađa svoju potisnutu, rekla bih, biseksualnost. Kako joj se prevazilaženje tabua uslađuje, tako joj i postupci bivaju sve riskantniji, pa sa studentima ulazi u seks, droga i rokenrol priču, bez obzira na potencijalnu opasnost da zbog toga izgubi posao.

Fotku možete pronaći na x

Osim toga, oslobađa se i u odnosu sa ljudima, pa nakon što je na početku bila pravi beskičmenjak koji ni piće ne ume samostalno da izabere, kroz seriju se postepeno sve više osnaživala i zauzimala za sebe, ali nakon što joj to ipak nije donelo nikakav boljitak, nastupili su lomovi, čiji smo vrhunac imali priliku da vidimo u epizodama sa supermarketom (gde je posebno potresan onaj deo kada pokušava da pozove bilo koga na večeru, a niko joj ne dolazi, kako se obično i potrefi u trenucima čovekove najveće usamljenosti) i sa psovanjem Mladena, mladog partijskog poslušnika sa sumnjivom diplomom koji je potpuno neosnovano postavljen na mesto asistenta za koje se ona godinama pripremala (pritom ne branim ideju o zapljunutom mestu, samo konkurencija treba da bude lojalna i konkurs pošten, a to kod nas ne može da bude, kako god da okreneš).

Ispoljavanje „agresije“ oličava njenu nemoć da aktivno učestvuje u usmeravanju svog života, bilo na poslovnom ili emocionalnom planu. Kao što i sama u jednom trenutku rezignacije konstatuje, ceo život su je ljudi tapšali po ramenu, a kada je došao trenutak da se neko istinski založi za nju, svi su se povukli. U ljubavi Anđela takođe nije imala mnogo sreće, pa su u njenom slučaju rastanci raznih vrsta bili nekako najdominantniji na različitim životnim planovima. Mislim da je zapravo i u odnosu prema sebi i u odnosu prema drugima najviše koštalo prećutkivanje, nakon kog je iskrenost prema sebi donela krizu identiteta, a otvorenost prema drugima doprinela je povređivanju i razilaženjima različitih vrsta.

Serija „Jutro će promeniti sve“ jedan je od retkih primera u domaćoj kinematografiji u kome se otvoreno izašlo iz heternormativnih okvira u prikazivanju seksualnosti i mislim da je to za svaku pohvalu. Eh, sad, o samom načinu predstavljanja gej populacije u seriji može se diskutovati, jer Darija je očigledno neko kome je eksperimentisanje sa devojkom samo faza u odrastanju (kao u pričama o američkim sestrinstvima), dok Marta ne želi otvoreno da prizna svoje opredeljenje (što je donekle razumljivo s obzirom na balkanski mentalitet kojim je okružena, ali nije u redu prema Anđeli da joj partnerka vezu sa njom doživljava kao svoje noćno pretvaranje u mister Hajda). Ni za Anđelu nismo baš sigurni da li je odlučila da se prepusti potisnutoj seksualnosti ili je i kod nje u pitanju samo faza u kojoj se nakon zasićenja svime što je sačinjavalo njen dotadašnji način života prosto okrenula „novitetima“ i „pokusima“ različite vrste. Ipak, uz sve ograde od opasnosti da lezbejsko seksualno opredeljenje u ovoj seriji može da deluje kao neka prolazna etapa u sazrevanju osobe, svakako je pohvalno što se bez predrasuda i marginalizacije progovorilo o LGBT populaciji, i to kroz jedan od glavnih likova i kroz sve izazove i otežavajuće okolnosti sa kojima se Anđela zbog svoje iskrenosti i otvorenosti suočila.

U nizu Anđelinih razlaza posebno je potresan  drugi rastanak sa Miroslavom, jer sa jedne strane imamo devojku koja se samostalno suočila sa bolnim razilaženjem sa načinom života koji za nju više nije imao smisla, a sa druge strane momka kome se zbog tuđe odluke život naprasno promenio iz korena, a njemu je ostalo neshvatljivo zašto je tako ispalo. Mislim da je njegova reakcija nakon što je saznao za abortus bila motivisana time što je Anđela nakon godina veze tako značajnu odluku donela sama. To svakako jeste odluka koju žena treba samostalno da donese, bez bilo koje vrste pritiska, jer se radi o njenom telu i mislim (i nadam se) da Miroslavljeva reakcija nije u suštini uperena protiv toga. Meni se čini da je ona više izazvana spoznajom da ga Anđela više nije posmatrala kao partnera sa kojim se sve deli i da on sa tim nije mogao da se pomiri. Baš tragična situacija, u kojoj oboje razumemo i žalimo, a niko nije kriv.

To je život, i to je ono sudbinsko koga ne možemo da se oslobodimo, ma koliko se trudili. I u tome je, čini mi se, i najveći dramski kvalitet ove serije, što su ljudi predstavljeni iz raznih uglova, necenzurisano, bez idealizacije, i što svaka vrsta delovanja uvek otvara novu nemogućnost i neizvesnost, ali pritom ne parališući junake, nego ih podstičući na akciju i veru u novo sutra, ma kako male bile šanse da će ono nešto promeniti. To neko tužno smejanje i mirenje sa stvarnošću na kraju serije, koje sa sobom nosi određenu svest, ali ne znači odustajanje, zapravo simbolizuje sazrevanje likova i promenu koja je morala da se dogodi u svima njima da bi nastavili sa svojim životima.

Od svih protagonista, Anđela je nekako najstoičkije, najhrabrije i uglavnom potpuno samostalno izgurala sve probleme i izazove, od abortusa i raskida, do gubljenja posla zbog partijskog aktiviste. Njen odlazak na Island, daleku zemlju o čijoj se kulturi na ovim prostorima malo zna, i to na postdoktorske studije, kao jedino preostalo rešenje, vrlo je simboličan u predstavljanju situacije u ovoj zemlji, u kojoj više ništa nije sigurno, čak ni za one koji se trude i urade sve što se od njih očekuje, pa i više od toga, te im na kraju preostaju samo doškolovavanja po belom svetu i produžavanje neizvesnosti, jer ipak je bolje biti „večiti student“ (mada se opis ove kategorije znatno promenio u poslednjih deset godina), nego nezaposlen i besposlen.

Scena opraštanja je veoma dirljiva, ali ne prelazi u neukusnu patetiku, pa predstavlja finu razdelnu tačku za polazak u neizvesnost svakog od četiri lika na kraju serije, uz jednu zrelu pomirenost sa situacijom i samim životom kao takvim, baš kao što je njihov susret na početku uz pesmu „Ima vremena za ljubav“ delovao obećavajuće i zračio optimizmom. Drugari su se okupili, pomogli jedni drugima u sazrevanju, ali na kraju svako mora sam da se suoči sa stazom koju je odabrao (iako je preostalo troje zajedno odjezdilo u neizvesnost jutarnjom maglom obavijenog Beograda, svako od njih ponaosob moraće da ponese krst svog izbora).

♥

Pričom o Anđeli zaključujemo priču o protagonistima serije, barem u vidu teksta. Jako me zanima da čujem kakvi su vaši ustisci, slažete li se da je njena sudbina najtragičnija ili se zalažete za onu da je svaka sudbina tragična na svoj način? U svakom slučaju, nadam se da ćemo priču nastaviti u komentarima. Do kraja ovog maratona o ,,Jutru“ ostale su nam još dve celine. Sutra će biti reči o sporednim likovima, temama i simbolici u seriji, a poslednja, novogodišnja deonica, biće vam sigurno najzanimljivija, videćete! Hvala vam što me pratite i čitate, do novog susreta vam šaljem lep, jutarnji pozdrav!

Jutro će promeniti sve: slučaj Ljuba

Sa novim jutrom (dobro, podnevom, ali nećemo sad cepidlačiti) stigosmo i do mog omiljenog lika!

♥

Ljuba. Bivši sportista, Beograđanin iz unutrašnjosti, ništa ljudsko mu nije strano. Kod njega imamo obrnutu situaciju u odnosu na ostale likove: on je jedini  stvarno egzistencijalno ugrožen (nema gde da spava, šta da jede, duguje zelenašima), ali je takođe i ubedljivo najžilaviji i najsnalažljiviji, nikad ne odustaje i uvek smišlja i namišlja kako dalje, koliko god puta lupio čelom u zid. Ljuba je učesnik najsimpatičnijih situacija u seriji (kao što su đuskanje sa Marlenom,  učešće i žirant) i naravno celog opsega karnevalskih momenata, od seksa uza zid i polne bolesti, preko telesnog pražnjenja, humora, sve je tu i sve je bio, od žigola, preko Master Ljube i Ljube Discipline, pa sve do kuvara, vlasnika restorana i oca.

Fotku sam pronašla na sledećoj adresi x

U svakoj situaciji, Ljuba se u trenutku snađe, kao onda kad ga je zvala na telefon Kristina, koja mu je bila upisana kao Mišić, a on se začas setio da slaže Ivonu da mu je to drug koji se tako preziva. Snalazio se uvek na svoj način, ne želeći svojim problemima da opterećuje porodicu i prijatelje i trudeći se da svoj život predstavi u najboljem mogućem svetlu onima koje bi saznanje istine povredilo. Koja je najveća Ljubina vrednost? Pa upravo to što mu ništa ljudsko nije strano, odlično poznaje ljudsku prirodu, pa zbog toga i nema nikakvih predrasuda i otvoreno prihvata svet oko sebe, nikog ne osuđujući i za svakog imajući lepu reč. Baš je bilo divno videti kako jedna muškarčina koja je po svim parametrima vezana za patrijarhalni kanon podržava svoju drugaricu bez ostatka i u lezbejskom seksualnom opredeljenju i u pravu na abortus ili kako kao večiti prevarant koji se ne da obmanuti daje šansu mladiću lečenom od narkomanije koji je pokušao da mu se predstavi u nešto drugačijem svetlu (ova scena govori dovoljno i o tome kako povratnici prolaze u društvu koje ih je jednom obeležilo).

Ipak, treba primetiti da je Ljuba tip sa kojim ne biste voleli da se sretnete u svom ljubavnom životu, jer je tako sav simpatičan i zanimljiv, a preveo bi vas žedne preko vode. Da bi se snašao, on često ide linijom manjeg otpora, umesto da se istinski potrudi, pa je u stanju da slaže, obmane, iskoristi, parazitira (na imućnim ženama, ali i na Filipovom znanju dok su prodavali seminarske radove studentima), ali zato kad mu je Filip ponudio da rade kao moleri, to je odbio sa zgražavanjem. U svemu tome treba se setiti i njegove sportske karijere koja je propala zbog povrede, zbog čega se naš junak poveo parolom „Živi kako možeš, kad ne možeš onako kako hoćeš“, pa je u tome bome poprilično i preterao. Ljuba je jedini izmešten iz konteksta, pa ukus životne promašenosti oseća tek kad se vrati u svoj rodni kraj, pa počne  pritisak očekivanja okoline koga je do tada bio pošteđen.

U svojoj beskrupuloznosti Ljuba ipak nikad ne ide do kraja, pa tako odbija da prenese paket sumnjivog sadržaja da bi mu prijatelj pozajmio novac u kriznoj situaciji, a ni prema osobama koje je iskorišćavao nije bio ravnodušan i bio je u stanju  da se u znak zahvalnosti čak i ponizi, naročito dok je živeo kod Ivone (ne isključujem mogućnost da je i to bio deo strategije preživljavanja).

Na kraju serije, Ljubin napredak je možda i najizraženiji. Osamostalio se, odlučio da zarađuje od sopstvenog rada i da se brine Ivoni i bebi. Ljuba, svačiji drug i brat, i surogat muž i otac, kako je jedino i bilo moguće nakon celokupnog laganja, mazanja i varanja. Dok se svom snagom trudio da svoj život i ljude u njemu rasporedi onako kako njemu odgovara, sudbina je stvari ipak namestila po svom ukusu. Baš je bilo tužno videti ga u sceni popunjavanja formulara ili onda kad je Ivoni doneo salatu sa orasima na koje je alergična, jer tad je shvatio da uprkos promenama u razmišljanju i ponašanju ne može da izbriše posledice prošlosti, odnosno da zahvaljujući negovanju površnih odnosa Ivonu, majku svog deteta, skoro uopšte ne poznaje. Sreća pa se, kao i svemu drugom, i završnoj situaciji brzo prilagodio, pa je sačuvao životni optimizam zbog kog smo ga svi zavoleli i na kraju ostao, ipak, svetao lik, uprkos svom glibu kroz koji se kroz seriju provlačio.

♥

Dobro, sad već pogađate ko ide posle mog miljenika (mislim, miljenika zbog harizme i prihvatanja sveta oko sebe bez predrasuda, što nikako ne umanjuje njegove mane i bezobrazluke, posebno u odnosima sa ženama), pa mi ne preostaje ništa drugo nego da najavim Anđelu tako što ću reći da mi se najmanje dopala u početku, ali sam je tokom serije baš zavolela i stekla veliko poštovanje prema njoj. Uskoro ćete saznati zašto! Koji je vaš omiljeni lik iz „Jutra“? Vidimo se sutra, na istom mestu, u isto vreme!

Jutro će promeniti sve: slučaj Saša

Nastavljamo druženje sa našim protagonistima, a ovo jutro biće posvećeno Saši! Buntovnica u svakom mogućem smislu, od seksualnih sloboda (mada smo, paradoksalno, najviše smelosti i eksperimenata na ovom planu videli od stidljive Anđele), do podrivanja svih vrsta autoriteta. Prema svemu u životu odnosi se sa ironijskom distancom, a fore su joj poprilično urnebesne – ja sam se najviše oduševila onoj za uslovni refleks u prvoj epizodi, ali bilo ih je…

Evo gde sam našla ovu fotku x

Međutim, kako se radnja razvija, gledaoci počinju da uviđaju da Saša nije baš tako jaka i samostalna osoba kakvom se činila na prvi pogled… Ona se ironijski odnosi prema majci i njenim pogledima na svet, ali zato svako malo zagrebe na njena vrata čim zafali love, podsmeva se očuhu Borisu, ali ipak ne propušta njegove snobovske zabave, živi „samostalno“ sa cimerkom po svaku cenu i kad nema nikakvih novčanih primanja, pritom se ne odričući luksuza (jedenja po restoranima i slično), a na kraju čak i kad ona i Ljuba otvore restoran opet je keva umešala prste i pogurala stvar… Ovaj raskorak između ciničnog pogleda na svet i ekonomske zavisnosti od roditelja i između želja i mogućnosti karakterističan je za predstavnike „onemogućene generacije“, pogotovo što je Saša dete iz disfunkcionalne porodice.

Manipulativne tendencije koje su prisutne u ponašanju svih roditelja u seriji najizraženije su kod Sašine majke Svetlane, pogotovo na početku, kada se žena duri zbog toga što je Saša posetila oca koji je na samrti i slično… Uopšte, sa jedne strane kod nje imamo taj neuobičajeni način života za „stariju“ generaciju – te meditacija, te astrologija, te alternativna ishrana, što bi po svim parametrima trebalo da znači jednu hipi, veselu mamu, a sa druge strane imamo potpuno šikaniranje ćerke, infantilno durenje i večito izigravanje žrtve… Odrastanje uz ovakvu majku kod Saše i njenog razmaženog polubrata stvorilo je istu posledicu, otuđenost, iako im je pristupila na različite načine, Saši stvarajući joj konstantan osećaj krivice, a njenom bratu oslobađajući ga bilo kakve odgovornosti. U suštini, Svetlanino nezadovoljstvo (život u nesrećnom braku i povređenost koju vuče iz veze sa Sašinim ocem) prenosi se na odnos prema deci, odnosno, u porodici se lične frustracije prenose u skladu sa starosnom i ekonomskom hijerarhijom između članova.

Otuđena od majke, očuha i brata, susrevši se sa ocem bez koga je rasla tek kad je bio na samrti i ne razvijajući dalje odnos sa polusestrom i maćehom, Saša jedinu istinsku porodicu ima u svojim prijateljima i zato se za kult „fantastične četvorke“ drži grčevitije od svih. U situacijama kada je želela da zaštiti sebe, ona se i nehotice često pretvarala u izdajicu, kao onda kad je prodala sliku Dejvida Bouvija koju joj je Filip poklonio, kad je prećutala Anđeli vezu sa Filipom, ili kad je da bi se izolovala od situacije sa Filipom otišla kod bivšeg dečka iako je znala koliko je nastabilan (mnogima se nije dopala ova epizoda, a meni jeste, zato što je dramski efekat u njoj bio opak – kako je malo potrebno da se kula od karata sruši kad se čovek bori protiv svoje prirode).

Saša je lik koji najviše zavisi od svoje okoline i koji se najpre prepušta pasivnom pretrajavanju i životnoj stihiji. I kada je išla kod očuha na proslavu, Filip je morao da ide sa njom, i kada se svetila sadašnjem vlasniku kafića koji je držala uradila je to sa Anđelom, čak je i u izolaciju pobegla kod bivšeg dečka, svaki posao je dobila preko majke, restoran je otvorila sa Ljubom… A kafić, koji je bio jedina njena samostalna aktivnost (mada Svetlana u jednom trenutku naglašava kako joj je konstantno pozajmljivala novac dok ga je držala), pukao je posle par epizoda, što opet ne govori samo o njenom karakteru već i o položaju mladih koji danas gotovo ništa ne mogu ukoliko nema nekog starijeg (bilo po godinama, „činu“ ili džepu) da stane iza njih. Iako deluje drsko i odvažno, Saša u suštini zazire od konflikta, zbog čega je trpela novu cimerku kad se Anđela odselila kod Miroslava iako se videlo da joj ne prija, a svojim prijateljima je radije prećutkivala probleme i distancirala se ako se makar i nazirala opasnost od suočavanja.

Kada su se Saša i Filip smuvali, zezali smo se da je scena urađena po ugledu na „Seobe“, jer gospoža Dafina otkad je „zgrešila“ sa deverom stalno je sanjala žabe, a tu je i Zemun, i mulj, i močvara… Legli su jedno drugom kao melem na ranu u trenutku kad su oboje doživljavali svoje stresove i tuge, tad ti baš treba neko ko te zna i razume i mislim da je to razložno motivisano. Posebno je bilo simpa ono kad su otišli na splav Filipovog drugara, pa su nakon ceremonijalne i utegnute večere odlučili da se opuste, potegnu vino iz flaše i pogledaju „Slagalicu“. Ono kao, to smo mi, znamo se ceo život, zašto bismo se još i jedno sa drugim mučili i folirali. Kad su raskinuli, to je bila posledica straha, koji je njega naterao da se ponaša gušiteljski, a nju da pobegne. Mislim da je lepo što su posle celokupnog natezanja ipak završili zajedno, jer bolje je da dvoje nestabilnih koji se razumeju vide kako da se stabilizuju, nego da ih neko muštra i forsira kao Ines Filipa.

♥

Znam da bismo još mnogo toga mogli reći o Saši, ali ja ću se ovde zaustaviti, a vi mi se najslobodnije priključite u komentarima! A koga će nam doneti sledeće jutro, saznaćete na ovom istom mestu!

Jutro će promeniti sve: slučaj Filip

Evo nas, nastavljamo tamo gde smo juče stali! Svakom liku iz serije biće posvećen po jedan od narednih postova. Počećemo sa Filipom, junakom čiji je povratak početna tačka radnje.

Fotku sam preuzela sa neta, tačna lokacija: x

Filip, dečko koji obećava, student generacije na ETF-u, stipendista, mlada nada i roditeljska uzdanica, vraća se u Beograd nakon godina provedenih u Americi iz razloga koji nisu otvoreno izrečeni, ali nagovešteno je da se zasitio trke i unovčavanja sopstvenog znanja i dara u trulom kapitalističkom poretku i da dolazi u Srbiju kao davljenik koji se nasukao na pustom (jalovom) ostrvu. Filipova situacija posebno je uspešno oslikana u sceni u kojoj se njegov motivacioni govor pred učenicima škole koju je pohađao pretvorio u ispovest nekoga ko je kroz čitavu mašineriju sistema prošao, pa dobro zna i cenu i posledice uspeha. Njegovi razlozi uprkos svim bolnim previranjima kroz koje prolazi nikome nisu jasni, a niko se i ne trudi posebno da ga razume, roditeljima je više stalo da sačuvaju svoj ugled i da ga najpre po svaku cenu vrate u Ameriku, a kad im to ne uspe, da ga nateraju da se što pre zaposli u Srbiji, sestra i prijatelji imaju svoje probleme (a počeće da se otvaraju jedni prema drugima tek na polovini serije), njegova devojka Ines je zadovoljna svojim profesionalnim životom pa nema razumevanja za njegovu krizu, a i više ga doživljava kao svoju pratnju nego kao ravnopravnog partnera. Po povratku, nesnađeni Filip upada u sukobe sa zakonom, zbog droge i saobraćajnog prekršaja, pa na kraju od uglednog softverskog inženjera postaje društveno–korisni radnik gradske čistoće. Srozavanju u inače vrlo perspektivnoj i traženoj struci doprinosi, pored činjenice da ljudi izgleda teško praštaju uspeh pa za najdarovitijeg mladog čoveka odjednom nisu više zainteresovani ni fakultet ni druge institucije, a ni kolege sa fakulteta, i Filipova zasićenost bespoštednim zakonima tržišta rada. Zbog toga on upada iz greške u grešku, pa želeći da sačuva intelektualnu i profesionalnu samostalnost najpre se prepušta životarenju i roditeljskim jaslama, pa pomoć traži od profesora sa fakulteta, zatim predlaže svoj projekat policiji, radi studentima seminarske radove.

Gradativno snižavanje perspektivnog mladića kulminira radom u Gradskoj čistoći, a zapravo ništa manje i neuklapanjem u agresivnu i izveštačenu korporativnu atmosferu u firmi oličenu u kapsuli za analizu ličnosti, u kojoj ljudi postaju pokusni kunići veštačke inteligencije i nezaustavljive trake kapitalističkog sistema. Kako mu je Andrej i stavio do znanja, neko drugi jedva čeka da zauzme njegovo mesto, jer je u eri štancovanja i masovne proizvodnje u kojoj se polako brišu svi parametri individualni kvalitet potpuno nebitan i lako zamenljiv. Na kraju je jedino rešenje za očuvanje preostalog dostojanstva kreiranje video igrica, koje otvara mogućnost da se u nekom vidu stvarnosti ipak učestvuje, zajedno sa društvenim otpadnikom Jakšom.

Kao i svi geniji, i Filip pokazuje osobine poput introvertnosti, nesnađenosti, neprilagođenosti, a ponekad ume da bude i sebičan i manipulativan, kao u onoj sceni kad se skine u gaće da bi naterao Jakšu da pođe sa njim na sastanak.  Ipak, iz njegovih usta su izašle i najpametnije ironične opaske u seriji, pa ne možemo da se ne prisetimo kako je majstorski nasankao roditelje u prvoj epizodi na svadbi ili kako je „spustio“ Borisa nezavisnog novinara na njegovoj snobovskoj zabavi. Na kraju serije vidimo da je Filip uspeo da nađe svoj mir (u neizvesnosti, doduše, ali ona je u ovoj zemlji ionako neminovna propratna pojava u životima pripadnika mlađe generacije), tako što je poslušao sebe i uradio ono što oseća i želi, a ne ono što okolina od njega očekuje i u skladu sa tim vrši pritisak. Tako je umesto isprogramiranog načina života u firmi koja je tipična kapitalistička nuspojava sa sve izveštačenom ljubaznošću i timskim duhom i autoritativne i manipulativne devojke odabrao kreiranje igrica u kome makar nikog neće imati nad glavom i Sašu sa kojom može da bude ono što jeste bez griže savesti.

♥

O Filipu toliko, osim ako vi nemate nešto da dodate? U tom slučaju, priču o njemu možemo da nastavimo u komentarima. 🙂 A kome će biti posvećen sledeći post saznajte sutra, na istom mestu!

Čemu to? Noć je ušla u nas (Jutro sve promeniti neće)

Prošlo je neko vreme od prikazivanja poslednje epizode serije ,,Jutro će promeniti sve“ na malim ekranima… Utisci su se slegli, mnogo ih je i raznovrsni su, pa ću zato umesto prvobitne zamisli da postavim jedan prilično obiman post podeliti svoj tekst u više tematskih celina i svako veče objavljivati po jednu. Počinjemo! 

♥

Ovo što ću sada reći nije posledica posttraumatskog sindroma koji svi bivši studenti književnosti vuku sa metodičkih predmeta. Jok, nego stvarno je istina (i ljubav za Miliju koji je to istakao bar po jednom na svakoj od 991 strane metodičke Biblije) da je snaga umetnosti u njenoj univerzalnosti i svevremenosti.

Evo, na primer, ako uzmemo da pročitamo Disovu pesmu „Naši dani“, prepoznaćemo Srbiju s kraja 2018. godine u svakom stihu. Svakom. Pa, da se ne ponavljam baš previše, lepo je čovek sve i spoznao i rekao još davne 1910. Teška priča, ovo danas, prepuna malo starih malo novih strašnih pojava sa ružnim imenima kao što su diktatura, desnica, nacionalizam, rasizam, kapitalizam, patrijarhat, nepotizam… Ko i ne vidi ova strašila, ne ume da ih imenuje ili nema snage da u njih otvoreno uperi prst, vidi da mu nije dobro, da živi na ivici egzistencije, u neizvesnosti i strahu, dok mu oko glave odzvanjaju priče o biološkim satovima i trube demagoške parole. Pa su nam na sve to još kao pravim budalama uvalili i vetrenjače sa kojima ćemo da se borimo, belu kugu i crni Zapad, što je taman za sivilo po kome mladi bauljaju već godinama, a izlaz se ne nazire.

Oni koji se nisu opredelili za komercijalna zanimanja ili partijsku knjižicu kao jedini preostali važeći dokument u ovoj državi dobijaju iluziju slobode zbog mogućnosti da otvoreno izraze svoje nezadovoljstvo na društvenim mrežama i protestima, ali i ta nastojanja na kraju uvek proguta mrak, nezadovoljstvo se taloži, snaga popušta, a godine prolaze. I, jebiga, ne ide nam u prilog apatija koja preti da zavlada, ali ljudski je pognuti glavu nakon tolikog udaranja u zidove. Ljudski je i bežati u utopije kad ti je realnost ovako ružna i kad pripadaš generaciji (pritom nemam nameru da nas idealizujem ili opravdam), koja je osuđena da najlepše godine provede kao izdržavano lice na stazama birokratije. I kad u svim krugovima društva od porodice do institucija prođeš onaj poznati spektar od razumevanja do osuđivanja, u svemu tome se i ti istrošiš i izgubiš kompas, pa više ne znaš ni ko si, ni šta ti je činiti, ni koliko možeš, ni šta se od tebe očekuje, ni zašto to ne možeš da ispuniš, ni zašto si se baš skroz prepustio stihiji.

Zato nam je u jeku agresivne populacione politike pod parolom „Dosta reči, nek zakmeči“, u Srbiji, zemlji među šljivama, popovima i lopovima u kojoj je izgleda jedino rešenje za sve hleba i igara, a za mlade njoj doboš pod grlo, a njemu puška u ruke ili bar mržnja u glavu, pa da se svi tako naoružani i zaposleni na određeno vreme ili nikako lepo zadužimo do grla (ako nam je već neprijatno da nas izdržavaju penzioneri uz smehotresnu novčanu pomoć i dodatke) kod legalnih lihvara koji su nam u svakoj reklami najbolji prijatelji sa osmehom od uha do uha, pa da se zajedno na opšte zadovoljstvo otkotrljamo u neizvesno sutra zarad viših ciljeva plemenite zemlje na brdovitom Balkanu, praveći živi zid između nje i bele kuge, kako kaže parola, ćutanjem i beslovesnim koćenjem, a bome i ostajanjem u rodnoj grudi po svaku cenu, i čuvanjem tradicije i vere od zlih spoljašnjih sila, serija „Jutro će promeniti sve“ došla kao neočekivano buđenje iz letargije i legla nam je, što se kaže, kao šamar budali.

Serija govori o životu mladih ljudi u Srbiji danas. U 39 dvadesetpetominutnih epizoda (izuzev prve i poslednje koje traju nešto duže) prikazane su životne priče četvoro mladih koji se, zagazivši u cetvrtu deceniju svog postojanja, da upotrebim floskulu koja danas doduše ne znači ništa, nalaze na „životnoj prekretnici“ (a možda bi najpoštenije bilo citirati Ahmeta Nurudina sa onim „Čovek je još mlad da bi imao želja, a već star – čitaj sputavan, pa istrošen – da ih ostvaruje“). Međutim, različite okolnosti onemogućavaju ova četiri lika (Filipa, Anđelu, Sašu i Ljubu) da trasiraju svoje životne puteve i pronađu postojana životna uporišta, pa smo kroz jednu gotovo necenzurisanu i razgranatu priču o izgubljenim generacijama dobili poprilično surovu i realnu sliku stvarosti. „Jutro će promeniti sve“, ironična parola onih koji nemaju stvarno rešenje i osnovanu nadu, upravo nam priča o tome šta se dešava kad kriza nastupi u godinama kada bi trebalo da je sve određeno, rešeno, kad se od nas mnogo očekuje, a mi neobjašnjivo tonemo sve dublje sa sve manje slamki na vidiku i sve manje onih koji bi naše probleme razumeli.

Kako je ova apokrifna tvorevina dospela na Bastion, evo ne znam bogomi, ali to je zasigurno nešto najbolje što mu se desilo u poslednjih 100 godina, a i nama. U početku mi je jako smetalo što je serija formatirana minutažom predviđenom za sitkom, jer drama je drama i treba joj vremena da se razvije, da uvuče u priču, a ne da vrhunac dramske napetosti bude panika gledalaca pred iskakanjem onog reklamnog bloka predvođenog Bregom na kraju epizode. Međutim, iako i dalje verujem da bi duže epizode bile bolje rešenje i da su možda blago naškodili seriji tolikim seckanjem, lepo su oni to izgurali i gađali su u centar, što je uostalom i jedino bitno (a i ko zna koji su ih tehnički razlozi poterali na takvo rešenje). Odabir muzike u seriji je jako lep i odlično prilagođen tematici (jedino su me za srce ujeli što nije bila istoimena pesma Indeksa), ali uživala sam svakako, baš su nas vratili u neka lepša vremena za svakog, a naročito za mlade.

Baš je efektno što serija počinje dolaskom, a završava se odlaskom. Putovanje je metafora izgubljenosti, potrage za smislom postojanja i boljim životom. Uopšte, likovi su u seriji konstantno u pokretu, menjaju se, sastaju i rastaju, upoznaju sebe i svet oko sebe kroz različite susrete i situacije, a emocije gledalaca se konstantno smenjuju od ljubavi i razumevanja do ljutnje na svakog od njih. Filipov povratak iz Amerike okuplja staru ekipu i, nakon što na početku odvojeno pratimo njihove priče, kako serija odmiče, životne sudbine junaka se sve intenzivnije prepliću, a njihovi odnosi se usložnjavaju. Na početku ne postoji iskrena i otvorena komunikacija među prijateljima, do te mere da niko ne zna da je Ljuba beskućnik, Filip frustriran, Anđela prolazi kroz krizu identiteta, a Saša depresivna. Tek postepeno, likovi se otkravljuju, zbližavaju i kultnom scenom ispovedanja u kolima u povratku iz Novog Sada započinju sve intenzivnije i iskrenije otvaranje jedni prema drugima. Sviđa mi se što junaci nisu idealizovani i nije predstavljeno samo njihovo „stradanije pod društvenim jarmom“. Ne, svako od njih prikazan je sa svim svojim vrlinama i manama, snagama i slabostima i svako od njih je dete svog vremena, što će reći tragikomična figura. Mora da se konstatuje i da su svi glavni glumci, Nikola Rakočević, Isidora Simijonović, Jovana Stojiljković i Andrija Kuzmanović carski obavili svoj posao, kapa dole.

♥

Toliko za danas! Ostavljam vas da uživate uz divnu istoimenu pesmu Indeksa, a nastavak priče o junacima serije ,,Jutro će promeniti sve“ sledi sutra, na istom mestu, u isto vreme!