Jutro će promeniti sve: sporedni likovi, teme, simbolika

Bližimo se kraju našeg maratona o „Jutru“! Danas ćemo ponešto o sporednim likovima, temama i simbolici u seriji. Počinjemo odmah, jer tema je obimna, a praaaznici nam stižu, što bi rekli u jednoj poznatoj reklami! Hoću da kažem, hohoho, startujemo! 🙂

♥

  Sporedni likovi su uglavnom minimalistički prikazani i služe za svestraniju karakterizaciju protagonista i osvetljavanje društvenog konteksta: roditelji, profesori, gazde i ostali autoriteti za oslikavanje sukoba generacija i nerazumevanja prouzrokovanog drugačijim društvenim uređenjima u kojima su „stari“ i „novi“ stasavali, uspešni vršnjaci koji su „progutali“ uslove kapitalističkog društva za prikazivanje bezizlaza onih koji nemaju dovoljno snažan želudac, partneri za dočaravanje emotivnih previranja i kriza.

Dva lika su se po mom mišljenju izdvojila i ostavila dublji utisak na gledaoce, a to su Ivona i Jakša. Ivona je samostalna, ekonomski stabilna, uspešna žena. U svakoj situaciji ona se sama bori za ostvarenje svojih ciljeva, pa tako hrabro odlučuje i da bude samohrana majka. Na prvi pogled deluje strogo i nepristupačno, ali zapravo je jedan od retkih likova koji je sve sam postigao, nikog nije opterećivao svojim problemima, bila je dovoljno jaka da se izbori sa svakim izazovom i prihvatila je Ljubu onakvog kakav jeste, najpre za vezu (što je on ponovo uspeo da prokocka), a zatim i za zajedničku brigu o detetu. Ona stoički nosi krst žene koja je u Srbiji odabrala karijeru kao primarnu životnu preokupaciju, koja je rodila dete u „poodmaklim“ godinama sa „sumnjivim“ muškarcem, pa još na sve to živi u vanbračnoj zajednici sa drugim partnerom, tako da, od mene za Ivonu čist rispekt i divljenje! Doduše, treba primetiti da ona očigledno potiče iz imućne porodice, rođena je u Ženevi itd, a bez takve potpore teško da bi izgradila karijeru kakvu je izgradila, bez takve karijere teško da bi imala ekonomsku osnovu koja bi joj omogućila takvu nezavisnost, naročito zato što je žena na brdovitom Balkanu, tako da je opet u pitanju radikalan primer, ali svejedno! U vezi sa njenim likom uvodi se jedna od značajnih tema u seriji, a to je dobijanje deteta van partnerskog odnosa. Uz Anđelu, Ivona je junakinja koja razbija najviše partijarhalnih kalupa namenjenih ženama, tako da, alal joj vera, nema šta!

Fotku sam pronašla baš ovde x

Jakša je genije koji je prozreo i prezreo društvo i živeći u izolaciji (simbolično, u podrumu) uspeva (hakovanjem) da na društvene tokove utiče više nego svi oni koji aktivno trče na kapitalističkom točku. U svojoj dobrovoljnoj izolovanosti on deluje superiorno u odnosu na one koji prave kompromise, ali njemu to opet omogućavaju izvesne lične predispozicije i privilegije – genijalnost, introvertan karakter, odsustvo ambicije, a bome i udoban kutak iz koga može da izigrava Kranga!  Jakšin jedini prozor u svet su kamere, što, uz kapsulu i opsednutost Sašinog brata tabletom simbolizuje nehumano otuđivanje ljudi pred napretkom tehnologije.

Jakša je pripadnik LGBT populacije, ali o tome saznajemo nekako više kroz nagoveštaje ili Filipove šale, uvijeno, jer taman posla kad bi Javni servis i brdoviti Balkan progutali da smo uopšte videli njegovog partnera a kamoli neku akciju, dok su vrele lezbo scene potpuno ok (tu ide prigovor i autorima, ne samo posrednicima i publici), ali o tome ćemo u sledećem postu! Ako korak ka lečenju ove plemenite nacije od homofobije mora da bude tako mali, neka bude, bar su se potrudili da prevaziđu heteronormativnost i stereotipe, a koliko su uspeli, zaključićemo nakon poslednjeg posta, koji će biti krajnje interesantan, časna reč, i dovoljno light za hangover stanje, pa nije ništa strašno što je zakazan za prvi, videćete! ♥

Fotku sam pronašla evo baš ovde x

Ne treba zaboraviti ni značaj Beograda, vodećeg hronotopa serije! Večitu raskrsnicu kultura autori su očigledno hteli da prikažu mimo splavova, Skadarlije i ostalih žarišnih tačaka, pa su možda malo i preterali sa kul omladinom koja sluša samo kul muziku i izlazi na kul alternativna mesta, jer to možda ipak više liči na Beograd iz sedamdesetih nego na ovaj danas, ali svakako je lepo videti i tu njegovu stranu.

♥

U seriji „Jutro će promeniti sve“ tematizuju se najrazličitije društvene pojave, nekad  senčenjem i nagoveštavanjem, nekad kroz ironiju i satiru. Meni je najvažnije što su protresli ili makar načeli (manje ili više uspešno) dosta važnih društvenih tabua, kao što su seksualnost, masturbacija (naročito ženska, opa, i to postoji), abortus, LGBT populacija, roditeljstvo van partnerske zajednice, depresija, ekonomska zavisnost i egzistencijalna ugroženost marginalizovanih društvenih grupa (mladih, na prvom mestu, a takođe, ne kaže se eksplicitno, ali možemo naslutiti da Svetlana odlučuje da zažmuri na jedno oko na Borisovu prevaru upravo zbog ekonomske zavisnosti)… Pored toga, potkačili su i brojne društvene anomalije: birokratiju, nepotizam, korupciju, partijsko zapošljavanje, priučenost, sumnjive fakultetske diplome…

Kroz različite situacije provučene su aluzije na oskudicu u Srbiji, recimo kad Ljuba kaže Filipu da kupi najjeftini paradajz sos ili kad prodavac u pet šopu pita „Gospođo, može 220 grama?“ Sve epizode sa policajcima sasvim rečito govore o stanju u našim institucijama. O zapošljavaju mladih saznajemo dovoljno kad na Inesinoj zabavi njen prijatelj kaže da je istoričar umetnosti, pa Filip prokomentariše nešto u stilu „Mogu misliti kako ti je lako da se zaposliš u Srbiji sa svojim obrazovanjem.“ Priroda našeg čoveka koji je valjda željan svega pa mu je sve senzacija i lako se prodaje dočarana je oduševljenjem žena iz računovodstva Mladenom zato što im je doneo skupe praline. Takođe, scena u kojoj stariji radnici ponižavaju Filipa kad dođe da odrađuje dug u Gradskoj čistoći prikazuje kako u društvenom sistemu svako voli da demonstrira svoje zrno moći kad mu se za to ukaže prilika.

U celokupno društveno zamešateljstvo mladi nisu uronjeni kao idealizovane mučeničke figure, nego sa svim svojim vrlinama i manama (pre svega pasivnim življenjem na liniji manjeg otpora i oslobađanjem od odgovornosti, do čega je na ličnom planu dovela kolektivna situacija omladine pod pritiskom kapitalizma, uz obaranje celokupne društvene odgovornosti na pojedinca i njegovo zalaganje). Takođe, treba primetiti da nijedan postupak protagonista nije imao značajnije direktne posledice (na primer, kad Anđela izgubi posao, to nije ni zato što je bila u nedozvoljenim odnosima sa studentima, ni zato što je javno izvređala Mladena, već zato što je na njeno mesto došao član partije). Ovakva odluka je bila zgodna za ostvarivanje autorske namere da naglasak bude na unutrašnjem svetu junaka, mada je istovremeno odgovorna za povelike rupe u radnji i motivaciji (o tome super govore u podkastu „Remarkera“, pa nema potrebe da se ponavljam, proverite i sami, klik). Odsustvo uzročno–posledične povezanosti prenosi posledice na unutrašnji svet junaka, a pored toga stavlja naglasak na njihovu sudbinsku određenost i nemoć da svojim životima upravljaju (što je u suprotnosti sa kapitalističkim spinovanjem o čoveku kao stoprocentnom kovaču svoje sreće od strane glasnogovornika ovog društvenog uređenja poput Andreja). Takođe, svako vreme ima svoje junake. Za razliku od, recimo, Tungija iz „Zaboravljenih“, čija je situacija rezultirala samoubistvom, stanovnici jednog možda još tragičnijeg sveta osuđeni su na neprekidno tavorenje u sistemu ponovnih pokušaja. Zato pored optimizma njihovo konstantno podizanje iz pepela nosi sa sobom i dozu gorčine, jer se svakim novim pokušajem likovi zapravo vraćaju na traku nužnosti sa koje uporno beže.

U seriji se pojavljuju različiti tipovi karaktera i ljudskih osobina, a najvažnije od svega je da likovi nisu polarizovani po principu dobar – loš, iako određeni stereotipi ipak postoje (o tome ćemo nešto više u poslednjem postu). Kroz priču se provlače i načini života koji su na ovom području još uvek novi i zanimljivi, pa tako Filipov otac (kao i Sašina majka) ispituje alternativne načine ishrane i izrađuje dekupaž, Sašina polusestra je veganka… Praziluk tendencije, poput davanja imena detetu Ljubica Kiša su (nadam se, jer nije dovoljno jasno), iskarikirane.

Neke scene su umetnički veoma zanimljivo obrađene, kao kada u prvoj epizodi hapse Filipa i devojku sa kojom je pobegao sa svadbe, pa se usred halucinacije pojavi  plavo svetlo sa rotacije. U „Jutru“  postoji ozbiljno dobra simbolika i odličan odabir detalja, na primer,  „Escape room“ kao slika potrage za izlazom iz bezizlaza i kapsula kao oličenje igranja sa tuđim životima u konzumerističkom kapitalističkom sistemu, obeleženost tikom okretanja brojanice zahvaljujući kojoj je Ljuba „prozreo“ dečka iz Crne Reke… Neke „jutarnje“ replike su stvarno moćne, a među njima prednjači ona sad već čuvena: „Život je Avganistan. Večiti rat niskog intenziteta.“ Humor je jedan od najznačajnijih sastojaka serije, jer omogućava da se bez patetike progovori i o najvećim ličnim i generacijskim tugama i problemima.

♥

Privedosmo kraju i ovu priču! Ne preostaje mi ništa drugo nego da vam poželim srećne predstojeće praznike i sve najbolje u godini koja je pred nama (jer kad jutra počnu od početka da se odbrojavaju, možda nešto i uspeju da promene)! Lepo se proveselite, a prvog će vas ovde čekati, za kraj ovog našeg serijskog programa, kritika slabih momenata u „Jutru“! Biće vickasto i neće biti naporno, mislim da je to ok za počasni krug i da fino zatvara priču, pa navratite! Živeli!