Jutro će promeniti sve: kritična rešenja

Evo nas, i u Novoj godini na istom mestu! Danas ćemo završiti ovaj serijski maraton (ovde možete pročitati prethodne epizode Čemu to, Filip, Saša, Ljuba, Anđela, Sporedni likovi), hvala vam što ste držali korak i srećni vam praznici! Idemo, prvi put s Jutrom na jutrenje u 2019! 😉

Fotku možete pronaći ovde x

Za kraj moram, pored svih svojih simpatija za seriju „Jutro će promeniti sve“, da istresem i nekoliko primedbi. U primedbe ne računam one sitne greške tehničke prirode koje su se potkrale, njih više pominjem kao „fun facts“ – na primer, kad je Filip u čamcu izgovorio rečenicu „Ja se nikad nisam kupao u reci“ bukvalno epizodu ili dve nakon što su se on i Ljuba napili na Štrandu i uskočili u vodu. Ili što preko celog leta fakultet najnormalnije radi. No, bilo je tu i nekih stvari koje su mi ozbiljnije zasmetale i nisam ih baš najbolje razumela.

Na prvom mestu, šta je sa ishranom u seriji? Mladi studenti nakon burne noći spremaju Anđeli američke palačinke sa jagodama za doručak (stvarno, neko tako doručkuje u Srbiji?!), Ljuba, sportski tip od dva metra i sto kila pravi kod Ivone čorbicu od brokolija sa semenkama bundeve i pohovani koziji sir, a drugi put samo neku salaticu, vegani jedu isključivo salatu i uspevaju da prežive, dok za krompir ili hleb recimo uopšte nisu čuli (što baš i ne pomaže predstavljanju i popularizaciji ovog načina ishrane, jer ko je lud da tako živi), pa onda mus sa leblebijama, babaganuš i ostale gluposti, mislim… A onda se pojavljuju dve scene u kojima se ismevaju otprilike jedina dva normalna obroka u seriji, kad Ljuba kaže da mu je keva poslala sarmu pa se svi kao nešto smejulje, jer zaboga niko ne jede sarmu, svi žive preživajući, samo eto „seljak iz unutrašnjosti“ ima posla sa takvim specijalitetima (a ako ćemo po svim nutritivnim parametrima, gde ćeš bolje od sarme, koja sadrži i protein i ugljeni hidrat i vitamine i sve što treba) … Ili onda kad su bili na ostrvu pa su se kao prvo pola sata Saša i Filip upinjali da prepoznaju suljpa pa kad su ga konačno identifikovali, jer oni sa takvim načinom ishrane uopšte nemaju veze, onda su se siti ismejali… Evo ne znam bogomi šta se time htelo reći, i to ne zato što sam neki zadrti probornik tradicionalnog jelovnika, nego zato što je toliko insistiranje na tim novotarijama prosto nerealno i smešno i verovatno bi svi pomrli od gladi da se tako hrane. Svuda gomila salate… Plus, ismevanje sarme se ne uklapa sa onom tradicionale i „kupujmo domaće“ simbolikom s početka serije da su sve rakije industrijske, samo je šljiva dobra, odlučite se šta vam je ideja! 🙂 Ali hajde, pošto su se na kraju u svom restoranu Saša i Ljuba okrenuli domaćoj kuhinji i zasitnim jelima, da verujemo da su i sami uočili ovu grešku…

Druga stvar, raskorak između stvarnih mogućnosti i načina života likova. Saša nema posao i nema primanja, a izgovara rečenicu „Imaš ostatke „Kineza“ u frižideru, a posle ćemo se naći u restoranu na nekoj klopi“, onako nonšalantno. Filip nije mogao da dođe kod Jakše sa nekim čipsom ili čime god, nego sa fensi italijanskom hranom. Saša i Anđela, dve Beograđanke, pored situiranih roditelja žive kao cimerke po svaku cenu, i kad izgube posao… Nisam sigurna ni u ideju da nezahvalan položaj mladih bude prikazan kroz živote povlašćene grupice koja i dalje ima sve i ni u čemu ne oskudeva, konstantno se krećući po nekim elitnim mestima, fensi zabavama i skupim prijemima, takvo rešenje oduzima na snazi tragediji „izgubljenih generacija“, jer ako su na sve strane te elitne mogućnosti, ispade da ih ovo četvoro nemaju (kad ih nemaju) samo zato što su se uskurobecali pa nisu u tokovima, a nije baš tako… Jer, ako recimo dvoje hipi studenta psihologije najopuštenije živi u onolikoj stančugi, onda se nameće pitanje šta ovi stariji izvode sa svojim neuspesima… Ili kao razumljivo je da razmaženi protagonisti žive „samostalno“ i kad nemaju nikakvih primanja, a skandalozno je što Zigi živi sa roditeljima ponašajući se kao dete (ne branim ni njega, nego mislim da treba razmisliti o tome koliko su povlašćeni likovi u stanju da realno prikažu egzistencijalne probleme mladih koji danas nisu nimalo fiktivni, a u njihovim slučajevima često liče na pozu i razmaženost). Snobiš momenat dosta je zastupljen u seriji, a prednjači svadba iz prve epizode, na kojoj prvo tiho iz pozadine dopire klasika, gosti razgovaraju bez ikakvog pojačavanja tona, a kad se uveče ponapijaju, pa odluče da se raspuste do kraja, onda opiče kolce uz malo Luisa. Mislim, sami su insistirali na realističnom prikazivanju života u Srbiji, a ovo je ipak neka elitistička priča, daleko od toga da prosečan čovek u Srbiji tako živi…

Mnogo je bolje bilo pred kraj serije kad su se oslobodili proseravanja i kvazikosmopolitizma, pa su Filip i Ljuba u skladu sa svojim mogućnostima jeli iz pekare i slično… E sad, ovo nema toliko veze sa kategorijom, niti je tipično za ovu seriju, ali moram da kažem da mi je ono spavanje u brusu i gaćama stvarno presmešno (iako kontam da te scene služe ne do kraja eksplicitnom prikazivanju telesnosti), ali mislim da se svaka ženska osoba na ovom svetu naježi od transfera neudobnosti kad to vidi. 🙂

Treća stvar, momenti iz holivudskih ljubića i preterivanja. Dok su Ljuba i Ivona na obali mapirali neobične trenutke iz svoje prošlosti, sa onancem u žbunju i ćaletovom željom na samrti da se vozi na panorami i dok se Anđela zbog raskida davila u čipsu i sladoledu ne nudeći pritom cimerku, sve vreme sam čekala da odnekud iskoči Metju Mekgonahi i objavi da su se šalili za te holivudske klišee… Primer preterivanja je ono kad je Ljuba zamerio detetu što gleda „Patrolne šape“ i pustio mu „Sautpark“… Šta reći… „Klišejčići“ (kao ono kad je Saša rekla „kanapejčići“) su se povremeno potkradali i u govoru likova, kao da je scenaristima tu i tamo presušila inspiracija, pa se recimo Anđela prilikom raskidanja sa Miroslavom nije setila ničeg originalnijeg od onog „Nisi ti, ja sam“… Bezveze su mi bile i one neprirodne konstrukcije, kao kad Marta kaže „Imam neki sir i pršutu, a onda ću izneti dezert“. Brate, kod nas se kaže „Izneću meze i nešto slatko“, šta ga tu mrsiš (ako se u situacijama kad treba da poslužiš gosta uopšte nešto i najavljuje)… Ali bar nije bilo toliko radikalnih ispala i prevođenja sa engleskog kao kad u „Ubicama moga oca“ Olja kaže „Pojedi svoj obrok“! Nervirali su me i oni momenti tipa Anđela i njena devojka sede i doručkuju i onda kao radi reda pitaju Sašu hoće li i ona da se pridruži, kao da je neko levo smetalo, a ne osoba koja tu živi.

Što se preterivanja tiče, u tu kategoriju ulazi i činjenica da su se autori previše rasplinuli u želji da prikažu što više društvenih pojava i ljudskih osobina i stanja, pa kao da neke od njih nisu dovoljno studiozno proučili ili razvili. Recimo, naznake depresije koje su primetne kod Saše nisu smele ostati samo osenčene. Kada se tako ozbiljna tema uvede u priču, ona nijednog trenutka ne sme da deluje kao poza i mora joj se svestranije pristupiti. U tom smislu, mlaki momenti u motivaciji likova usled nedovoljne razvijenosti pojedinih značajnih motiva kao što je depresija povremeno su stvarno pretili da podrže stereotip o lenjoj omladini koja ne zna šta će sa sobom, pa je sama kriva za svoj nezavidan položaj, a daleko od toga da je to ikome bio cilj i da je poruka koju ova serija treba da pošalje takva. Takođe, mislim da bi bilo bolje da su i u predstavljanju porodica protagonista malo prošarali bar u klasnom smislu, ako već nisu želeli da tematizuju porodično nasilje recimo…  Neko bi možda rekao da zakeram, ali epizode su kratke, detalji minimalistički, tako da sve upada u oči.

Četvrta i poslednja stvar, koliko god ekipa serije očigledno bila otvorena za novitete, tabue i raznovrsne karaktere, dešavalo se da, možda iz nedovoljne informisanosti, a možda iz kanonskog pogleda na svet, skliznu u stereotipizaciju, i to vrlo često saobraženu patrijarhatu, što sa pravima i slobodom nikako ne ide. Nedovoljna informisanost se vidi u onoj sceni kad Ljuba povuče dete za uvo i prođe bez posledica. Danas se ni u jednoj školskoj situaciji to ne bi desilo! Isto, na primer, vegani koji samo preživaju salatu, čist stereotip! Na kraju krajeva, svaki fenomen koji nije tipičan za ove prostore iskarikirali su do maksimuma stereotipnim prikazivanjem, naročito kroz likove roditelja. Pa smo imali otvorene scene senzualnosti kad je u pitanju trojka i lezbejsko akcijanje, jer to je seksi i muškarci vole da gledaju devojke kako se krljaju, a ne daj bože da smo geja Jakšu videli na delu, on se siroma’ nije mrdnuo iz onog podruma (ne smem da se usudim ni da pomenem scenario po kom bi jedan od glavnih junaka bio gej). Ili, Darija, kao nekakva predstavnica feminističkog pogleda na svet, nije mogla da bude zainteresovana za neku jaču temu, kao što je nasilje nad ženama, nego je opsednuta veličinom klitorisa i ostalim glupostima, što je opet tipičan primer snižavanja. Takođe, trojka iz Beograda je totalno eterična i prefinjena, dok je Ljuba, „ljakse iz unutrašnjosti“, taj kome keva šalje sarme, koji se prikazuje kako vrši nuždu, prdi, podriguje, balavi i šta sve ne… Njegova sestra je morala da ima troje dece i to korpulentne, koja su jedno drugom do uha, i jedina preokupacija u životu joj je da ih dovede da vide Beograd. Zet je naravno morao da bude nesposobnjaković i jedini koji može da popravi šteker je Ljuba, majčina i sestrina uzdanica i pravi naslednik plemenite loze.

Kristina je morala da bude tipična glupačica, naravno opet iz unutrašnjosti, a Miljana klasična kuguarka, vremešna žderačica mladića, dok se Ljubi toleriše šta god da uradi jer je zaboga muškarac, pa još uz to i simpatičan. Iza svakog muškarca u Sašinom životu, od oca do bivšeg dečka stoji žena oštrokondža koja će svom mužu komandovati i odnos sa njom zauzdavati. Lezbejke su morale da budu „frikovi“, jedna je opsednuta veličinom klitorisa  i živi totalno hipi životom, a druga je glumica u eksperimentalnom pozorištu, jer takvog opredeljenja izgleda nema među „ortodoksnim“ svetom. I, naravno, sve su lepotinje po standardnim kriterijumima, jer kako bi to bilo da se prikaže neka kratko ošišana, korpulentna lezbejka kojom muškarci ne mogu da pare oči? 🙂 I prikaz transrodne osobe samo kroz nastup u kafiću oduzima legitimitet ovakvom opredeljenju svodeći ga na performans. O ženskoj mastrubaciji je naravno moralo da se progovori kroz vibrator „razuzdane“ Anđele, stereotipnu glupačicu Kristinu i Ljubin doživljaj lezbejstva koji je u fazonu napali me večno napaljenog svojim pričama… Na kraju krajeva, glumice koje glume tridesetogodišnjakinje morale su da budu klinke u top formi, dok su glumci uveliko zagazili u četvrtu deceniju života i u prilici su da dozvole sebi i poneki kilogram viška. Tipičan patrijarhat na delu!

♥

No, kad se sve sumira, pored svih nedostataka, serija „Jutro će promeniti sve“ je zaista donela nešto novo na male ekrane, otvorila je brojne značajne teme i mnogo mi je drago što se pojavila i obogatila našu kinematografiju. Ovo ostvarenje iznad svega govori o značaju prijateljstva i drugarskog pristupa u svim vrstama odnosa, jer i ako sve drugo propadne i nađemo se u stanju koje savršeno odgovara jutarnjem magnovenju kojim serija počinje i kojim se završava, ako su nam ostali oni koji nas razumeju i prihvataju onakvima kakvi jesmo, preživećemo. Za kraj bih još naglasila da su tekstovi nastali kao proizvod mojih razgovora sa drugaricama Vesnom i Jovanom posle svake epizode, a ovo je neka vrsta rezimea naših zajedničkih zapažanja. Nadam se da će blog pomoći onima koji su gledali seriju da uvide neke motive i značenja koja su možda propustili i da će zainteresovati nekog ko još uvek nije pogledao ovu priču o izgubljenoj generaciji, sa svim njenim vrlinama i manama, da baci oko. Pozdravljam vas do nekog narednog susreta i želim vam lepa praznična jutra!

♥